Pesnici su elitisti

Jedna od najcenjenijih književnih nagrada, Zmajeva nagrada, pripala je za prošlu godinu pesniku Bratislavu R. Milanoviću za knjigu izabranih i novih pesama "Male lampe u tamnini" u izdanju kraljevačke Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani". Ovo priznanje Milanoviću, jednom od naših najistaknutijih pesnika koji neprekidno iznenađuje književnu kritiku svojim bogatim istraživanjima poetskog sveta i jezika, biće uručeno danas, na svečanosti u Matici srpskoj u Novom Sadu.

- Nagrade jesu podsticaj. I ne mogu pesnika da skrenu s puta. One su upravo potvrda da je na pravom putu. U našem obezvređenom poslu jedina još satisfakcija su nagrade. Čitaoci to više nisu jer - čitalaca nema. Vremena su se promenila. Ni sami izdavači ne cene ono što objavljuju: na sve načine se trude da piscima ne plate honorare. Pri tom su u stanju da, za pare, diletantima, štampaju svašta. Zatim, ugledni pisci, kritičari, koji ne primaju honorare, takođe za pare, pišu pozitivne recenzije neviđenom škartu. Poezija je kod čitalaca izgubila ugled. Danas, među koricama, u obliku stihova, možete da nađete svakojako smeće. I za to su svi krivi. Zato su nagrade potvrda da ono što je štampano - vredi.

- Već sam rekao da čitalaca nema. Ubi ih preslaba reč. Čitaoci vole, kad nešto pročitaju da im to ostane u pameti, da ih "pomeri s mesta", da im se danima mota po glavi kao mantra. Kad hoće da vam kažu da im je neki pesnik dosadan oni pitaju: a koji si njegov stih zapamtio? Zatim, rasparčao se naš jezički prostor. Ranije su knjige upućivane u jezičku dimenziju koju je popunjavalo 19 miliona ljudi. Posle raspada Jugoslavije knjige su ubile carine, porezi, prirezi, globe i nameti. Sada je taj prostor prepolovljen, devastiran. Knjige pesama kupuju još samo studenti jezika i književnosti i poneki zaluđeni gimnazijalac.

- Bez namere da ikoga povredim - jeste. Nekad je pesnik to zaista bio: princ književnosti, prefinjen duh, oštar um, plemić u jeziku. I sad sam u tom smislu staromodan. Kao gimnazijalac pročitao sam, ne trenuvši, romansiranu biografiju Šarla Bodlera i bio fasciniran njegovim likom u mladosti. Takav odnos prema poeziji i liku pesnika izgradio je kod mene moj profesor francuskog jezika Risto Lainović. Zatim, pesnici su često odlični esejisti, prevodioci, kritičari. Izuzetne eseje o pesnicima i poeziji pisali su kod nas Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić, Borislav Radović, Ljubomir Simović, Branko Miljković, u poslednje vreme veoma zapostavljeni Milan Komnenić… Sve je to vrhunsko. U književnosti nema demokratije. U poeziji posebno. Ili je dobro, ili nije… Jeste, pesnici su elitisti.

- E, to je zaista teško pitanje. Ali, recimo, negde između. Zašto? Zato što za mene nije važno samo kako će pesnik nešto da kaže, nego i šta će da kaže. Nekad je to šta će pesnik da kaže u poeziji bilo važno isto koliko i ono kako će to učiniti. U poeziji se moraju stalno tražiti nove mogućnosti jezika. Ali, ako je reč o pravom pesniku, on neće ponavljati nikog drugog, jer govori iz sebe, i to je već samo po sebi novo. Zato je važno i šta se govori. Smatram da je poezija način mišljenja. Isto kao i filozofija: način poimanja i objašnjavanja stvari, pojava, odnosa u svetu… A gde mene da smestimo? Moja generacija je puna individualaca. Svako je priča za sebe: Raša Livada, Miroslav Maksimović, Novica Tadić, Duško Novaković, Radmila Lazić, Slobodan Zubanović… Niko ni na koga ne liči, a svi nose nešto zajedničko: vrlo odgovoran stav prema poeziji i jeziku… I neku vrstu pobune koju su neki kritičari nazvali, ne baš tačno, kritičkom poezijom, a neki angažovanom.

- Poezija, ako je prava, ništa ne može da zaobiđe: ni bombardovanja, ni podlosti, ni licemerje, ni gramzivost, ni retke trenutke uzleta… Ona je šifrovani govor vremena u kojem živimo. Pesnici imaju dar da tim sažetim, metaforičnim jezikom govore. Moja poezija se oslanja na neke pravrednosti da bi mogla da promisli ovo vreme nasilja, rušenja, zločina, opšteg srozavanja, razorenog humaniteta i neugasle želje za boljim svetom i ljubavlju. Te pravrednosti su davno u srpskom jeziku zapisane.

- Svaki odgovor na to pitanje bio bi neka vrsta manifesta. Svaki pesnik uzima sebi za temu ono što njemu odgovara. Volim, kod mlađih, strahove Ane Ristović, ali i hedonizam, raskošnu punoću jezika Dragana Jovanovića Danilova. To je stvar ličnog izbora. Svet je do te mere kompleksan da nudi bezbroj tema. Savremeni svet se širi, umnožava i zakrivljava kao što se kosmos širi i zakrivljava, ako je ta teorija uopšte tačna. U svetu ima više drama nego što ima pesnika. Neki pesnici imaju sintetičku, a neki analitičku moć. Svako će izabrati svoju mikro ili makro poziciju. Najvažnije je da bude uverljiv. A to već zavisi od onoga koji mu je udahnuo taj dar.