Nedeljkova beskrajna vodena kola

Prokuplje – Između Kuršumlije i Blaca, gore pod Kopaonikom, kao iz bajkovitih predela, smestilo se Višeselo. Lepo ime i lepo selo. A ljudi su ovde gorštaci i bistroumni. Tu se rodio Nedeljko Đorđević, pa krenuo u svet. Završio je studije agronomije i kao inženjer poljoprivrede najveći deo svog radnog veka proveo je u kuršumlijskoj Zemljoradničkoj zadruzi. Ali, njega je uvek zanimalo nešto više – kako unaprediti život. Stalno je ponešto izmišljao, pa su ga vazda zvali drugi Tesla.

– Još u detinjstvu sam gledao kako na reci, koja protiče kroz naše selo, rade vodenice. Potom dolape za navodnjavanje na Toplici, pa hidrocentralu u Kuršumliji. Onda sam se pitao – kako reka može da pokreće dolape jedan pored drugoga, pa malo dalje još i još. Zašto kod centrale i kod vodenice okreće jednu turbinu, odnosno jedno vitlo i odlazi dalje neiskorišćena. I, posle mnogo godina, došao sam na ideju, da ne dozvolim da se voda uzalud prosipa. Kako bi bilo, mislio sam da reku, umesto sa tri, ograničim sa sve četiri strane. Dakle, da je smestim u cev. Onda njena voda, kad okrene jedno vitlo, neće da se rasipa, nego dolazi na drugo i pokreće i njega, pa treće, četvrto... I tako u beskraj, sve dok ima pada, odnosno gravitacije – ovako Nedeljko Đorđević objašnjava svoj izum.

Sledila su mnogobrojna proračunavanja, skice i crteži i kad je, kako je mislio, sve „sazrelo”, uputio je projekat na odobravanje patenata u Zavod za intelektualnu svojinu. I dobio priznanje, sva rešenja i odobrenja još 2006. godine.

(/slika2)Nedeljko je skroman čovek. On se nije hvalio svojim patentom, a ovamo u Gornjoj Toplici, u ovim zabačenim krajevima, malo je onih sa kojima bi i podelio radost, a još manje koji bi ovaj izum plasirali u javnost. A bez toga se ne može. On još nije našao ni nekoga ko bi mu pomogao da bar uradi prototip. Ipak, odlučio se da to uradi sam.

Na limenu cev namestio je šest radnih kola, odnosno turbina sa generatorima, koliko mu je dužina omogućavala. A radna kola napravio je od priručnih stvari. Ona imaju osovine sa perajima, na njima je na jednom kraju zamajac, a na drugom točak sa kaišem, povezan sa generatorom. Generatori su, ustvari, alternatori iz putničkih vozila. Na ovaj način, kaže, može da se postavi bezbroj radnih kola, a to znači da se proizvodi neuporedivo više električne energije, nego sa jednim kolom.

– Voda, po Paskalovom zakonu hidraulike, ne gubi pritisak sve do izlaska iz cevi, isto kao kod kočnica na vozilima, gde je potrebna mala snaga za pritisak na pedalu, da bi se proizvela ona velika koja zaustavlja vozilo. Naravno, ne možeš u cev da smestiš Dunav, Drinu, pa ni našu Toplicu, ali male reke kao što je u našem selu, pa i potoke, sasvim je moguće. Tako se sa malim ulaganjima postiže proizvodnja struje u velikim količinama. Na primer, jedna centrala od 200 kilovata, kao ona u Kuršumliji, koja radi na vodi od 1.000 litara u sekundi i padom oko 20 metara, kada bi se ta voda uvela u zatvorenu cev, mogla bi da pokreće i do 100 turbina, svaka snage 30 do 40 kilovata. To znači da bismo dobijali struju od 3.000 do 4.000 kilovata – obrazlaže svoje zamisli Nedeljko Đorđević.

Pun optimizma Nedeljko očekuje da će se, ipak, naći neko ko će iskoristiti njegov izum. Za sada, on je svoju napravu isprobavao na rečici koja protiče pored njegove kuće. Uspešno, kaže.

Dragan Borisavljević