Divovi u pariskom ogledalu

U trenucima nesputane radosti, Toni Nadal, stric i trener vladara Rolan Garosa, požalio se novinarima na Rafaelovu lošu sreću – što igra tenis u pogrešno vreme. Da nije Rodžera Federera i Novaka Đokovića, Španac bi i van Pariza osvojio mnogo više grend-slem titula od sadašnje četiri, ne bi zaostajao za Srbinom (pet) i Švajcarcem (16).

Da nije Nadala, Đoković bi mogao u penziju sa sve četiri grend-slem titule, a Federer bi imao mnogo više od samo jedne na Rolan Garosu, gde je pet puta gubio od Nadala. I Federerov prvenac u Parizu ostao je bez zlatnog sjaja. Te, 2009, slavu nije poneo pobednik, nego poraženi u finalu, Šveđanin Robin Soderling, jedini čovek koji je ikada pobedio Nadala na pariskoj šljaci.

Šta je realnija mera teniskog uspeha: broj titula, ili – koga ste pobeđivali i od koga gubili? Tri musketara, jedan bez drugog, bili bi uspešniji, ali ni približno toliko veliki. Tenis je danas najjači u svojoj istoriji, a gotovo dosadan pre polufinala, kada se ukrštaju putevi velike trojice. Tako je bilo i u Parizu, gde je na kraju prvi reket sveta pobedio najboljeg svih vremena, pa izgubio od najboljeg na Rolan Garosu. I da se pretvorio u Marka Kraljevića, morao bi da prizna da od Muse, za sada, nema jačeg na čuvenoj pariskoj šljaci. Osim kada je pokvase kapi kiše, pod kojima je Novak postajao Baš Čelik.

Ta alhemija različitih podloga, zbog koje je Federer blistao na madridskoj plavoj, daje svakom mogućnost da traži teren za koji je rođen. Pa opet, nema razlike koja bi omogućila bilo kome drugom da priđe trojici velikana današnjice. Na četiri najveća turnira oni su vlasnici 28 od poslednjih 29 titula!

Od poslednjih deset finala sa Nadalom, Đoković je dobio sedam, pa izgubio tri, u gradovima gde Španac drži apsolutne rekorde: osam titula u Monte Karlu, šest u Rimu i sedam u Parizu.

Da je nebo malo sporije kvasilo, mogao je Novak lako da pobedi u Parizu, ali nije. I u tome ima smisla. Da je Đoković slavio i u četvrtom uzastopnom grend-slem finalu protiv Nadala – i to na njegovom bunjištu – verovatno bi zaključio priču o rivalstvu koje treba da uznosi svetski tenis narednih četiri-pet godina, do vremena kada Federer uveliko bude u penziji, a na nebu zasijaju zvezde kojima još ne znamo imena.

Posle neponovljive 2011, Đoković još nije uspeo trajnije da učvrsti svoju najbolju formu, ali je, poput skakača u vis, podigao letvicu do ličnog rekorda – napada na Rolan Garos. Uz gromko „ura!” medija gladnih senzacija, napao je kralja šljake u centru njegovog kraljevstva i – za koju kap – promašio.

Ova Nadalova pobeda obećava novi dobitak za svetski tenis, za Rolan Garos 2013, pa i za samog Novaka Đokovića. Konačno rasterećen pariskog trenutka večnosti, sa 25 godina moći će mirno da se okrene budućnosti. Ponovo ima čemu da teži, ima zadatak na kojem treba da radi, barem do idućeg sudara na Rolan Garosu. Jer, tek je na početku životnog doba u kojem se igra najbolji tenis. U prvih deset na svetu, kao i u prvih sto, danas je prosek najboljih između 25 i 29 godina, sa zenitom posle 27. Među generacijama mlađim od 25, osim Del Potra, niko ni ne preti prvoj dvojici.

Nadal je preboleo Đokovića, vreme je da i Đoković preboli svoju 2011. godinu i da uživa u upravo ostvarenom uspehu. Prvi ulazak u finale Rolan Garosa, osam uzastopnih gemova protiv kralja šljake i povećana prednost na vrhu svetske liste, sve je to dobitak na duže staze, a ne gubitak.

M. Kovačević