Дивови у париском огледалу

У тренуцима неспутане радости, Тони Надал, стриц и тренер владара Ролан Гароса, пожалио се новинарима на Рафаелову лошу срећу – што игра тенис у погрешно време. Да није Роџера Федерера и Новака Ђоковића, Шпанац би и ван Париза освојио много више гренд-слем титула од садашње четири, не би заостајао за Србином (пет) и Швајцарцем (16).

Да није Надала, Ђоковић би могао у пензију са све четири гренд-слем титуле, а Федерер би имао много више од само једне на Ролан Гаросу, где је пет пута губио од Надала. И Федереров првенац у Паризу остао је без златног сјаја. Те, 2009, славу није понео победник, него поражени у финалу, Швеђанин Робин Содерлинг, једини човек који је икада победио Надала на париској шљаци.

Шта је реалнија мера тениског успеха: број титула, или – кога сте побеђивали и од кога губили? Три мускетара, један без другог, били би успешнији, али ни приближно толико велики. Тенис је данас најјачи у својој историји, а готово досадан пре полуфинала, када се укрштају путеви велике тројице. Тако је било и у Паризу, где је на крају први рекет света победио најбољег свих времена, па изгубио од најбољег на Ролан Гаросу. И да се претворио у Марка Краљевића, морао би да призна да од Мусе, за сада, нема јачег на чувеној париској шљаци. Осим када је поквасе капи кише, под којима је Новак постајао Баш Челик.

Та алхемија различитих подлога, због које је Федерер блистао на мадридској плавој, даје сваком могућност да тражи терен за који је рођен. Па опет, нема разлике која би омогућила било коме другом да приђе тројици великана данашњице. На четири највећа турнира они су власници 28 од последњих 29 титула!

Од последњих десет финала са Надалом, Ђоковић је добио седам, па изгубио три, у градовима где Шпанац држи апсолутне рекорде: осам титула у Монте Карлу, шест у Риму и седам у Паризу.

Да је небо мало спорије квасило, могао је Новак лако да победи у Паризу, али није. И у томе има смисла. Да је Ђоковић славио и у четвртом узастопном гренд-слем финалу против Надала – и то на његовом буњишту – вероватно би закључио причу о ривалству које треба да узноси светски тенис наредних четири-пет година, до времена када Федерер увелико буде у пензији, а на небу засијају звезде којима још не знамо имена.

После непоновљиве 2011, Ђоковић још није успео трајније да учврсти своју најбољу форму, али је, попут скакача у вис, подигао летвицу до личног рекорда – напада на Ролан Гарос. Уз громко „ура!” медија гладних сензација, напао је краља шљаке у центру његовог краљевства и – за коју кап – промашио.

Ова Надалова победа обећава нови добитак за светски тенис, за Ролан Гарос 2013, па и за самог Новака Ђоковића. Коначно растерећен париског тренутка вечности, са 25 година моћи ће мирно да се окрене будућности. Поново има чему да тежи, има задатак на којем треба да ради, барем до идућег судара на Ролан Гаросу. Јер, тек је на почетку животног доба у којем се игра најбољи тенис. У првих десет на свету, као и у првих сто, данас је просек најбољих између 25 и 29 година, са зенитом после 27. Међу генерацијама млађим од 25, осим Дел Потра, нико ни не прети првој двојици.

Надал је преболео Ђоковића, време је да и Ђоковић преболи своју 2011. годину и да ужива у управо оствареном успеху. Први улазак у финале Ролан Гароса, осам узастопних гемова против краља шљаке и повећана предност на врху светске листе, све је то добитак на дуже стазе, а не губитак.

М. Ковачевић