Život je stvar ukusa

Bekim Fehmiu je, neposredno pre svoje tragične smrti, pre tačno dve godine, na današnji dan, završio svoju autobiografiju „Blistavo i strašno”, koju će „Politika” feljtonizirati od četvrtka, 21. juna. Za Samizdat B92 sređivali ste rukopis knjige koja upravo izlazi iz štampe. Da li je i koliko bilo Vaših ličnih intervencija na tekstu knjige?

Bekim je možda čak pre više od četiri godine završio svoju knjigu koju je krasnopisom prilježno i probirljivo unosio u svoje debele sveske zelenih korica, kako bi on rekao. Onda, zahvaljujući svom velikom strpljenju, a još više strpljenju naše mlade prijateljice Ivane Stojković, dok sam ja pripremala obede, kuvala kafe, donosila osveženja i obavezni sladoled, unošene su njegove rečenice u računar.

Gospođica Lidija Kusovac, kada je prošlo već tri godine, donela je takoreći već uobličen plan u vezi sa štampanjem knjige. Bekim je skoro pristao, a onda je samo rekao: Ne dolazi u obzir, neću. I onda, posle kraće pauze: To će Branka i Uliks. Kad bude kismet. Kismet znači sudbina.

Ako me pitate šta ja radim, umesto dve susedne slične reči tražim adekvatnu reč ili izbacujem suvišne rečenice koje odmažu radnji. Dok je pisao, predlagala bih mu da neki suviše jak pridev zameni sličnim ali blažim. Ne bi uvek pristajao na to ali ponekad bi me i poslušao, pa tako i sad imam sličan dijalog sa njim.

To što sada činimo Uliks i ja, stvar je velikog njegovog poverenja a naše odgovornosti.

U sređivanju rukopisa učestvovao je i Vaš sin Uliks. Čime se on prevashodno bavio?

Uliks iz daljine uvek uleće samo kao igrač sa velikim osećanjem za finesu, uz Snežaninu pomoć, dobro poznajući celu priču i način razmišljanja svog oca.

Radeći na knjizi, ponovo ste proživeli svoj život sa Bekimom. Da možete, da li biste nešto promenili u svom životu?

Kad piše da se vraća kući posle osam meseci odsustva ja se onda prisećam šta je bilo sa mnom i sa decom u to vreme. I bez knjige naš zajednički život svuda je oko nas i u nama. Tu su njegove kineske kuglice za vežbu dlanova u već pohabanoj crvenoj kutiji, njegova soba sa kompjuterom u kojoj je otišao sa ovoga sveta a u kojoj se osećam kao da idem sa njim na sastanak, njegova nebrojena penkala, šoljica za kafu... Sve je tu. Osim što su njegov deo kreveta sada zauzele razne knjige koje momentalno čitam i neki papiri. Sinovi kažu, sve treba da izgleda kao kad je tata bio živ. Jedna udovica, mojih godina, koja se bavi knjigama, kaže mi da je prazna polovina njihovog bračnog kreveta takođe prekrivena knjigama. Tu prijateljicu veoma cenim i meni je onda lakše.

Svako ima pravo da živi koliko sam izabere, šta to znači i koje su bile glavne nedoumice Vašeg pokojnog supruga?

Svako je vlasnik svog života, to je možda bolje rečeno ili kako je rekao Franc Vedekind, u komadu „Buđenje proleća”: Život je stvar ukusa. Kako je Bekim živeo i zašto je na taj način otišao može se prosto naslutiti u njegovoj knjizi. Kompjuter nisam otvarala skoro godinu dana posle njegovog odlaska i prosto sam doživela šok kako se sve nekako slagalo, da ne govorim o njegovoj pesmi na kraju. Mi u ovom času živimo, nažalost, posledice svega što je dovodilo Bekima u nedoumicu, kako Vi kažete. Sve loše šahovske poteze bez talenta i pameti da se nasluti sledeći potez saigrača preko puta. U svojoj knjizi kaže da su i drugi ogorčeni, ali je on malo ogorčeniji.

U memoarima, pored dokumentarne priče o karijeri, Fehmiu, iz ugla jednog Albanca, Jugoslovena, beleži i političku situaciju. Kako biste je saželi u nekoliko rečenica?

Dobro ste rekli, dokumentarna priča. Ta priča je u početku u boji, čak i bajkovita, penušava, začinjena događajima, obogaćena raznolikim ljudima, da bi se na kraju pretvorila u crno-beli dokumentarac!

Kada biste Vi napisali knjigu o svom životu, koje mesto bi u njoj imao Vaš suprug?

To je kao kad biste pitali koje mesto u Vašem životu ima vazduh, voda, sladoled, šampanjac, ostrige, duge trepavice, lepota, skladno stopalo, zalazak sunca na moru, kao i strašni jugo koji donosi često i opasnost i blizinu smrti; kao i šta pripada magiji a šta tajnama, koje mesto bi zauzela patnja, a koje najveća radost! Kada bih pisala o njemu kao kolegi, pisala bih o povezanosti izraza lica i onoga što rade njegove ruke. Kao kad iseca vreću punu perja a perje svuda leti, kao kad kuva kafu u filmu „Specijalno vaspitanje” ili pravi luster od papira da bi štićenik mogao da spava. Ili kako vadi, kao Staljin, svoj tajni telefon iz fioke, u sceni sa gospođom Kolontaj. Ili kada hoda pored Milene Dravić u filmu „Pavle Pavlović”, ili kako jede hleb kao Odisej dok priča svoju priču, ili kad u zanosu igra opasnu igru polo, koju je tek naučio, kao čuveni plejboj Porfirio Rubiroza... Ovo je crtica o kolegi a ne o voljenom mužu.

Da možete, da li biste nešto promenili u svom životu?

Možda, da sam tog 15. juna 2010. imala predstavu i da nisam morala da odem kod frizera, možda bi i danas sedeo u svojoj fotelji i prekidajući me u bilo kojoj vrsti posla pozivao da sednem preko puta njega: Dođi ovamo, hoću da te gledam.

To bih promenila kad bi mogla!