Isušivanje srca „Amazona Evrope”

Na obalama Kopačkog rita u Hrvatskoj, najbolje očuvanog vlažnog staništa biljaka i životinja na Dunavu i najznačajnijeg mrestilišta ribe u toj reci, izuzev onog u njenoj delti, ponegde još stoje table koje upozoravaju na mine nedemontirane nakon rata iz devedesetih godina. Međutim, najveću „bombu” u Kopački rit, pribojavaju se ekološke organizacije, mogli bi da bace planovi Hrvatske da reguliše korito Dunava, od ušća Drave i uzvodno do mesta Batina, s njihove strane granice prema Srbiji, koja se proteže duž reke.

Na deonici od 53 kilometra planirano je isto toliko objekata za zauzdavanje meandrirajućeg vodotoka. Cilj projekta je povećanje plovnosti u tom pojasu. Potencijalni nusefekat, smatraju ekolozi, bio bi delimično isušivanje Kopačkog rita, čije brojne zaštićene vrste zavise od slobodnog periodičnog izlivanja Dunava. Poremećaji flore i faune bi se mogli preliti i na Gornje Podunavlje, zaštićeno vlažno stanište u Srbiji, gde obitava trećina biljaka, polovina riba i sisara, kao i 63 odsto ptica naše zemlje.

– Jedinke orla belorepana, zaštićene vrste koja živi i u Kopačkom ritu i u Gornjem Podunavlju, da samo njih uzmemo za primer, čas su u Hrvatskoj, čas prelete u Srbiju. Tako funkcioniše priroda – preko državnih granica. Zabrinuti smo zato što i Srbija namerava da sprovede slične radove duž svog dela Dunava, na dužini od 220 kilometara. Ne može svako na svojoj strani da isparceliše reku, a da se to kumulativno ne odrazi na ceo region – kaže Duška Dimović, iz Dunavsko-karpatskog programa Svetskog fonda za zaštitu prirode.

Zbog regulacije ovog poteza korita Dunava, nivo vode u okolini Kopačkog rita već je znatno opao. U bunarima se u poslednjih pedesetak godina spustio barem tri metra, kaže Denis Sklepić, vlasnik pansiona u selu Karanac, nadomak Osijeka.

– Niko ne bi pomislio da uništi Dubrovnik, zaštićenu kulturnu baštinu. Ne razumem zašto onda neko smera da uništi Kopački rit, koji je prirodno nasleđe, pod zaštitom je Hrvatske, nominovan je i za zaštitu Uneska i predstavlja srce „Amazona Evrope”, rezervata biosfere na Dunavu, Dravi i Muri, koji se proteže kroz pet zemalja – Austriju, Sloveniju, Mađarsku, Hrvatsku i Srbiju. U Mađarskoj je sličan projekat odbačen zbog protivljenja ekoloških organizacija koje su uspele da javnosti predoče koliko su ovakve metode regulacije reke zastarele. Ne bi valjalo da Hrvatska uspostavi suprotan presedan za kojim bi se vodile ostale zemlje – navodi Arno Mol, stručnjak za vode iz Dunavsko-karpatskog programa.

Studija o uticaju radova na životnu sredinu, u kojoj se zaključuje da opasnosti nema, radila je ista firma koja je projekat i osmislila. Hrvatska je studiju prosledila Srbiji, kako joj i nalaže međunarodna konvencija. Da li Hrvati smeju da nastave projekat kakvo god da bude naše mišljenje o njemu, u Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja nisu mogli da odgovore, ali kažu da svakako imamo pravo da naplatimo štetu koja bi mogla nastati tim radovima. Teško bi se u novac preračunalo eventualno opadanje biljne i životinjske populacije Gornjeg Podunavlja. Bilo bi i licemerno tražiti u tom slučaju odštetu kada i Srbija ima svoje projekte regulacije istog dela Dunava na kojem bi i Hrvati radili.

– Ništa nećemo učiniti bez konsultacija sa stručnom javnošću i ekološkim organizacijama – kaže Žaneta Ostojić-Barjaktarević, direktorka Direkcije za plovne puteve Srbije „Plovput” i nastavlja:

– Projektna dokumentacija za regulaciju korita od Mađarske do Beograda trebalo bi da bude završena na proleće iduće godine, a prva deonica na kojoj nameravamo da gradimo je između Bačke Palanke i Novog Sada. Koliko je regulacija korita Dunava neophodna, najbolje je pokazao prošlogodišnji zastoj rečnog saobraćaja zbog niskog vodostaja, koji je trajao mesec i po. Da smo ranije imali novca da izvedemo neke zahvate, naš deo Dunava bi bio plovan i s takvim nivoom vode. Ovako je privreda trpela velike gubitke, kojima treba dodati i to što će strani brodovi koji su tada bili prinudno usidreni kod nas gledati da nas ubuduće zaobilaze.

Direktorka „Plovputa” kaže da se ne može unapred pretpostaviti da je Hrvatska predvidela previše građevina za svoju deonicu puta.

– Ti „češljevi”, takozvani naperi, uobičajeni su u hidrograđevini. Holandija, koja je vrlo napredna i u regulaciji reka i u zaštiti životne sredine, ima takvih objekata i po 2.000 na jednom vodotoku. Mnoštvo hidroregulacionih objekata je Srbija podigla u Dunavu devedesetih godina. Upravo zato da bismo se osigurali da nećemo naneti nikakvu štetu, pre nego što se upustimo u nove radove nastojaćemo da uradimo analizu uticaja tih objekata na okolinu i ustanovimo da li je zaista opao nivo vode i kako je to delovalo na živi svet – kaže Žaneta Ostojić-Barjaktarević.

Ako bi srpski i hrvatski projekti regulacije korita pretvorili moćnu reku u pitomi kanal, manje-više bila bi fiksirana i državna granica, za koju se još nismo sa komšijama dogovorili gde je tačno na Dunavu treba zacrtati. Za sada, naša komisija za granice nije od Direkcije za plovne puteve, kažu u toj ustanovi, tražila projekte za regulaciju korita Dunava, ni naše ni hrvatske.