Odnosi ne treba da zavise od ličnih prijateljstava

Zagreb – Vesna Pusić je sasvim retka Zagrepčanka u hrvatskoj vladi. Sociolog i univerzitetski profesor koja kaže da je čitav život sanjala da bude ministarka spoljnih poslova. Predsednica Hrvatske narodne stranke,iako ima loše mišljenje o političarima. Smatra da su oni „više konzumenti a manje kreatori“ raznih stereotipova koji pritiskaju region, mada ističe da političari tako često koriste nacionalizam zato što je tu, oko nas. „Što je brzo upotrebljiv. Efikasan.“ Procenjuje da Beogradu i Zagrebu treba manje ideologije a više praktičnosti. Kaže još da je „zgodno“ kada predsednici Srbije i Hrvatske imaju lična prijateljstva, ali da to ne može da bude kriterijum za tako važne odnose dve zemlje.

Iako vas je prva poseta unutar regiona odvela u Beograd, pripadate ne malom broju regionalnih političara koji ne kriju da su neprijatno iznenađeni izborom Tomislava Nikolića. Da li uvažavate činjenicu da Srbija nije glasala zbog regionalne saradnje, već zbog svojih unutrašnjih potreba?

Ne bih se sasvim složila sa sadržajem pitanja, mada spadam u one koje su jednostavno iznenadili rezultati izbora u Srbiji. Mislim da sam tu u istoj grupi sa samim predsednikom Nikolićem.

Njega iznenadilo pozitivno, vas negativno?

Ne bih rekla negativno. Što se mene, pa i ljudi u Hrvatskoj tiče, pojavila se jedna nepoznanica, jedna nova varijabila u regionalnim odnosima. Ono na šta smo ovde negativno reagovali bile su one izjava vezane za Vukovar i Srebrenicu, a ne na sam izbor. Što se izbora tiče, on nas je iznenadio – ni pozitivno, ni negativno ali sigurno kao „nov faktor“. Dosadašnje smo poznavali, ove ne.

Nikolić je posle toga davao različite izjave. Imamo set različitih izjava koje nisu definisane do kraja. Da li je čaša do pola prazna ili do pola puna?

Ako do pola puna mislite bazično pozitivni stav, onda je do pola puna.

Imate li poruku za šefa srpskih socijalista Ivicu Dačića koji smatra da je nedolazak Josipovića na Nikolićevu inauguraciju „uvreda za Srbiju, ne za Nikolića“?

Koliko je meni poznato, sem jednog predsednika, tome niko drugi nije prisustvovao. U tom pogledu, g. Dačić, kao potencijalni mandatar kako čujem, može da bude miran. To se nije odnosilo na Srbiju, čak ni na Nikolića, već na konkretne izjave.

Ima mišljenja da u sadašnjoj situaciji srpsko-hrvatski odnosi u najboljem slučaju mogu da budu zamrznuti na ovom nivou koji su izgradili predsednici Boris Tadić i Ivo Josipović, da u najgorem slučaju mogu da budu pogoršani,ali da nikako ne mogu da budu poboljšani?

Ne, ne slažem. To misle oni koji su više usredsređeni na lične odnose. Mislim da odnosi između Hrvatske i Srbije nisu i ne treba da zavise oddodatnogličnogprijateljstva. To je zgodno, lep dodatak, ali to nisu međudržavni odnosi. To zaista ne može da bude kriterijum za tako važne odnose za naše dve zemlje. Što se odnosa tiče, a oni uključuju rešavanje otvorenih pitanja, zajednička rešenja za neke probleme unutar regije i multilateralne skupove u regiji, saradnju oko nekih evropskih tema, mislim da se oko toga može napredovati.

Da li izbor Nikolića ugrožava ranije data obećanja Zagreba da će sopstvenim iskustvom na sve načine pomoći bržem napredovanju Srbije ka EU?

Možda zvuči altruistički, ali ideja Hrvatske da sarađuje sa susedima na evropskim reformama i prenošenju iskustava – jer su ona najupotrebljivija u regiji, jer su najsličnija drugima – proizlazi u prvom redu iz našeg interesa da cela regija postepeno ide ka članstvu u EU. Ova činjenica (izbor T. N.) neće uticati na promenu hrvatskog stava jer smatramo da je interesi Hrvatske i svake od ovih zemalja da napreduju i u evropskim reformama i prema članstvu. Naše je iskustvo da je to način izgradnje institucija i donosi političko sazrevanje – što cenimo kod nas samih. Mislimo da je nama pomoglo a smatramo da stabilnost Hrvatske i svake druge zemlje u regiji jako zavisi od stabilnosti okoline.

Šta treba da se dogodi, i koliko vremena treba da prođe, da bi Nikolić bio pozvan u Zagreb?

To ja sama ne mogu da odgovorim. To velikim delom zavisi od predsednika (Josipovića) jer svaki poziv ide na nivou predsednika države. Prema tome, biće tamo i formulisan. Predsednik je pomenuo da je delimično već došlo do povlačenje izjava, ali bi bilo dobro da se sve pomakne u pragmatičnom pravcu. Pravcu rešavanja nekih konkretnih pitanja koje imamo bilo u regiji, bilo između dve zemlje. Manje ideologije, više praktičnih rešenja.

Naglašavate da je Zagrebu važna nova vlada u Beogradu. Da li to znači da od Nikolića očekujete malo a od vlade mnogo više?

Vlada ima izvršne funkcije, što znači da će se spoljna, regionalna i sva ostala politika kreirati u vladi. S tog stanovišta nama je, ako hoćemo – a hoćemo – neobično važno da održimo komunikaciju, regionalnu i bilateralnu saradnju, da vidimo kako će se sastaviti vlada. Možda će to biti kohabitacija, a možda i neće. Možda će biti sa iste političke strane. Što se Hrvatske tiče, mi smo svakako spremni da sarađujemo u regiji. Za tango je potrebno dvoje.

Naslućujem da biste želeli da vladu formira Demokratska stranka?

Najdobrodošlija bi bila vlada koja bi bila spremna da s nama sarađuje.

Hrvatska 2013. postaje članica EU. U kojoj meri spoljna politika jedne relativno male zemlje postaje nevažna jer se spoljna politika EU formira mahom u Briselu.

To je u velikoj meri tako u teoriji. Individualne spoljne politike pojedinih zemalja članica naravno su važne i tu postoji dosta odstupanja, što se u prvom redu odnosi na „velike članice“ – osim u našem slučaju. Odnosno, u slučaju regije ima još nekih zemalja koje iz različitih razloga imaju potencijalno veći uticaj od svoje veličine. Hrvatska a svakako u budućnosti i druge zemlje u regiji imaju prostor da im uticaj bude veći od veličine zato što dolazimo s prostora koji je važan za Evropu. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog destabilizirajućeg potencijala koji ima i koji je kroz istoriju imala. To je argument. Osećam na vlastitoj koži u kojoj meri nas u tom smislu posmatraju. Ako smo mi u stanju, kao zemlje u regiji, da preuzmemo odgovornost za stabilnost te regije pa preko toga i za neugrožavanje stabilnosti Evrope, onda je naš značaj veći od naše veličine. Imamo dodatnu vrednost.

I širi manevarski prostor.

Tako je.

Imajući u vidu da je srpska diplomatija do sada znala da postupa suprotno od proklamovane spoljne politike EU, šta biste poručili novom šefu srpske diplomatije?

Dok pregovori sa EU ne počnu, sve je spoljna politika. Početak pregovora je 90-95 odsto unutrašnja politika, iako je svi tretiramo – i mi smo to činili – kao spoljnu politiku. Na samom kraju, ona ponovo postaje spoljna politika. Jednom kada pregovori  počnu, biće važno koncentrisati se na set tehničkih reformi koje će same po sebi doneti promene, ako hoćete čak i u rangu prioriteta stvari, ali važno je imati politički konsenzus. Taj projekt bez toga ne može da uspe. I ovako je prekomplikovan, a kamoli ako nemate temeljni konsenzus. Ministru bi, što se EU tiče, preporučila da prvo pronađe konsenzus a onda ga održavati na relativno dugi rok.

Predložili ste svojevremeno sklapanje bilateralnog sporazuma sa Srbijom o povlačenju međusobnih tužbi Međunarodnom sudu pravde, rešavanju sudbine oko hiljadu Hrvata, povratku hrvatske imovine koja je odneta u Srbiju, o nestalim licima i optuženima za ratne zločine. Ima li nečeg novog?

Mogućnosti svakako ima, ali sada sve miruje. Počeli su neki preliminarni razgovori pojedinih ministarstava, posebno pravosuđa, ali je to ostavljeno u ravni preliminarnih dogovora. Kada se formira (srpska) vlada treba videti da li smo na obe strane sposobni da sednemo i dogovorimo se o načinima na koje ćemo da rešimo ta otvorena pitanja. Dakle, spremni smo razgovarati o tužbama za genocid samo ako pre toga možemo postići dogovor o ostalim otvorenim pitanjima – pitanje nestalih osoba, povratka opljačkanih umetnina i procesuiranje ratnih zločina.

Kako vidite poziciju Srbije u regionu?

Srbija ima ogromne šanse jer svi bi hteli da se Srbija uključi u EU. U velikoj meri sve zavisi od političke volje u Srbiji i nekog rešenja vezanog za Kosovo. Mislim da je bila dosta kontraproduktivna praksa kad su se srpske delegacije dizale s regionalnih skupova, pa nisu bile prisutne tamo gde bi trebalo da budu prisutne. Samom sebi podmećeš nogu. Ne vidim da je to u srpskom interesu.

Da li može da se očekuje da će od trenutka kada Hrvatska uđe u EU ona pod kišobranom EU činiti sve da pomogne drugim zemljama regiona da i one što pre postanu članovi?

Mi i sada apsolutno sarađujemo sa svim zemljama regije. Možemo da uđemo u šta god hoćemo, uključujući EU, ali se fizički nigde nećemo maknuti. Ostajemo tu gde jesmo. Prema tome, bili mi u Uniji ili ne, naši susedi su ti koji jesu i naše duboko uverenje je da bezbednost funkcioniše u koncentričnim krugovima. Naročiti ako imate svest o tome da ti niko ne može pomoći ako ne možeš da pomogneš sam sebi. Međunarodna zajednica je, po mom mišljenju, jedna imaginarna kategorija – može da ti pomogne samo utoliko ako zemlje imaju neko rešenje, znaju šta hoće i kuda idu. Od naše pameti, sposobnosti i aktivnosti zavisiće naša sudbina i budućnost. Zato nam je prvi koncentrični krug prvi interes. Nema tu nikakve dileme.

Imajući u vidu topografiju, komparativne prednosti, nivoe razvijenosti, pa i zahtev Evrope za pomirenjem i normalizacijom kao preduslovom članstva, da li se na neki način sugeriše nešto što bi se nazvalo balkanskom zajednicom nezavisnih država?

Ulaskom u EU mi izlazimo iz Cefte. Moramo da imamo konkurentnu ekonomiju tako da ćemo u jednom periodu biti tamo a ostatak u Cefti. To je dodatni razlog  da cela regija što pre uđe u evropske okvire. Postoje modeli koji na dugi rok ne uključuju ljubav, ali uključuju korist. Recimo skandinavski, pored ostalog i zato što je vremenom ujednačio zemlje koje su bile različitog stepena razvoja. Uvek se svi prvo okreću svojim susedima.

Da li je Hrvatska spremna da preuzme ulogu Švedske, da postane lokomotiva.

To naravno neće biti isto. Hrvatska nema nameru niti se postavlja u poziciju da nekome bude patron. Ali, da li je svesna koristi nama i drugima, da je dobar model koji nije zasnovan na ljubavi već na racionalnom interesu, odgovor je da.

Da li ćete se angažovati na kreiranju takve atmosfere u kojoj će srpski investitori moći da na hrvatskom tržištu budu prisutni koliko i hrvatski na srpskom?

Svi investitori imaju ovde potpuno ravnopravne uslove – što znači loše. Nedovoljno otvorene. To se ne odnosi samo na srpske, već i sve druge investitor. Uslovi su suviše komplikovani, suviše birokratizovane procedure. To je za nas loše. Naš je interes da to pojednostavimo.