Ko razvija poslušnički mentalitet

Činjenica da lokalne vlasti čekaju da vide ishod koalicionog sporazuma na nivou države da bi po istim principima formirali svoju koaliciju govori o centralizaciji sistema, nedostatku autonomije lokalnih ogranaka partija, o snažnim ostacima partokratije kao faktičke vlasti užeg partijskog kruga, autoritarnoj političkoj kulturi i opštem nedostatku brige za demokratizaciju sistema u Srbiji.

Iako je logično da stranka ima jedinstvenu načelnu politiku i zajedničke vrednosti, lokalni ogranci partija bi morali imati veći stepen autonomije u kreiranju koalicija i u funkcionisanju. Naime lako se može desiti (i to se u svim demokratskim zemljama stalno dešava) da neke političke stranke koje ne čine nacionalnu koaliciju, na lokalnom nivou predstavljaju dobitnu kombinaciju s aspekta uspešnosti u radu. Kvalitet obavljanja poslova na lokalnom nivou ne zavisi u tolikoj meri od ideoloških opredeljenja koliko od kvaliteta ljudi i kvaliteta njihovih međusobnih odnosa.

Strankama se centralistički upravlja, one nisu (ili u najboljem slučaju samo formalno) demokratske tvorevine: njima vlada predsednik i grupa oko njega. Po pravilu postoji otpor decentralizaciji i demokratizaciji i davanju veće autonomije opštinskim (gradskim) i pokrajinskim organizacijama. Od 2008. godine na javnoj sceni se vodi naporna bitka oko jednog broja pitanja koja su pouzdan indikator otpora demokratizaciji stranaka:

– otpori da se finansiranje stranaka učini javnim,

– otpor da se u proceduri izbora odustane od vezanog mandata (blanko ostavki) i

– otpor da se odustane od tretiranja javnih preduzeća kao partijskog plena.

U vezi sa tim su i ozbiljni otpori decentralizaciji sistema:

– odbijanje 11 godina da se vrati imovina lokalnim vlastima (Milošević je oduzeo 1995. a demokratske vlasti je tek 2011, pod pritiskom EU vratile sa rokom da se proces dovrši do 2014) i

– složan otpor partijskih vrhova modelu direktnog biranja gradonačelnika kao važnom preduzetničkom i razvojnom instrumentu lokalnih vlasti i društva uopšte.

Stranke su preduzeća koja obrću ogromne pare i glavni su izvor korupcije u našem sistemu. Zato demokratski uređena društva traže javno prikazivanje donatora i visine donacija a sami organi stranke bi trebalo da imaju pregled korišćenja tako prikupljenih sredstava. Stranka koja ne prihvata takve principe ne može demokratski urediti ni javne finansije u celini.

Stranke su uložile veliki napor da sebi omoguće da upravljaju pojedincima na autoritaran način kako kroz izbor poslanika tako i kroz izbor gradonačelnika (predsednika opštine). Demokratski princip traži da građani biraju pojedince u koje imaju poverenja (integritet, sposobnosti…) dok stranke žele poslušnike.

Vezani mandat je uveo Milošević, opstao je u prvoj godini mandata Đinđićeve vlade, da bi bio napušten 2002. godine kao nedemokratski. Šta je problematično u njemu ? Građani biraju „mačku u džaku”: oni izaberu jednu grupu ljudi, a stranka postavi druge. Izabrani poslanici (odbornici na lokalnom nivou) umesto da se bave isključivo potrebama građana, moraju gledati u interese i raspoloženje partijskog vrha jer potencijalno postoji opasnost od smenjivanja. Ovaj princip povratno u strankama razvija poslušnički mentalitet, a takva stranka poslušnika unosi taj duh u sve institucije pa nikakvo čudo da se sistem ne demokratizuje. Za vezani mandat se daje kao argument da bi poslanici i odbornici trgovali slobodnim mandatom. Ko trguje ? Stranke i tajkuni. Trgovina mandatima treba da bude krivično delo i mora da se obezbedi adekvatno kažnjavanje (novčano, zatvorsko i zabrana bavljenja politikom) a mandat treba da ostane slobodan. I Ustav (2006) i zakoni o izborima su čuvali blanko ostavke, da bi tek pod pritiskom EU u jesen 2011. ovaj princip bio ukinut.

Direktno birani gradonačelnik se „zamerio” svim strankama jer je gledao u građane a ne u potrebe stranaka (što je i bio cilj kreatora zakona). Partije imaju smisla do momenta izbora a od tada, građani, razvoj društva i opšti interes su svetinje kojima svi izabrani predstavnici građana u svim organima vlasti moraju da se posvete.

Stranke uporno ne puštaju da javna preduzeća prestanu da budu deo partijskog plena. Preduzeća obezbeđuju javne usluge i robu i plaćamo ih mi građani. Partije ne bi smele da imaju nikakvog uticaja na njih. To su preduzeća koja moraju biti dobro organizovana i imati dobar menadžment da bi obezbedila što bolji kvalitet i što dostupnije cene. Direktor i upravljački vrh bi se morao birati na javnom konkursu i davati redovno javne izveštaje o radu. Ovoj reformi se političari veoma opiru jer bi njome izgubili mogućnost bogaćenja i moći tako da se i danas veliki deo rasprava o vladi vodi upravo o podeli preduzeća kao partijskog plena.

Profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu