Ко развија послушнички менталитет

Чињеница да локалне власти чекају да виде исход коалиционог споразума на нивоу државе да би по истим принципима формирали своју коалицију говори о централизацији система, недостатку аутономије локалних огранака партија, о снажним остацима партократије као фактичке власти ужег партијског круга, ауторитарној политичкој култури и општем недостатку бриге за демократизацију система у Србији.

Иако је логично да странка има јединствену начелну политику и заједничке вредности, локални огранци партија би морали имати већи степен аутономије у креирању коалиција и у функционисању. Наиме лако се може десити (и то се у свим демократским земљама стално дешава) да неке политичке странке које не чине националну коалицију, на локалном нивоу представљају добитну комбинацију с аспекта успешности у раду. Квалитет обављања послова на локалном нивоу не зависи у толикој мери од идеолошких опредељења колико од квалитета људи и квалитета њихових међусобних односа.

Странкама се централистички управља, оне нису (или у најбољем случају само формално) демократске творевине: њима влада председник и група око њега. По правилу постоји отпор децентрализацији и демократизацији и давању веће аутономије општинским (градским) и покрајинским организацијама. Од 2008. године на јавној сцени се води напорна битка око једног броја питања која су поуздан индикатор отпора демократизацији странака:

– отпори да се финансирање странака учини јавним,

– отпор да се у процедури избора одустане од везаног мандата (бланко оставки) и

– отпор да се одустане од третирања јавних предузећа као партијског плена.

У вези са тим су и озбиљни отпори децентрализацији система:

– одбијање 11 година да се врати имовина локалним властима (Милошевић је одузео 1995. а демократске власти је тек 2011, под притиском ЕУ вратиле са роком да се процес доврши до 2014) и

– сложан отпор партијских врхова моделу директног бирања градоначелника као важном предузетничком и развојном инструменту локалних власти и друштва уопште.

Странке су предузећа која обрћу огромне паре и главни су извор корупције у нашем систему. Зато демократски уређена друштва траже јавно приказивање донатора и висине донација а сами органи странке би требало да имају преглед коришћења тако прикупљених средстава. Странка која не прихвата такве принципе не може демократски уредити ни јавне финансије у целини.

Странке су уложиле велики напор да себи омогуће да управљају појединцима на ауторитаран начин како кроз избор посланика тако и кроз избор градоначелника (председника општине). Демократски принцип тражи да грађани бирају појединце у које имају поверења (интегритет, способности…) док странке желе послушнике.

Везани мандат је увео Милошевић, опстао је у првој години мандата Ђинђићеве владе, да би био напуштен 2002. године као недемократски. Шта је проблематично у њему ? Грађани бирају „мачку у џаку”: они изаберу једну групу људи, а странка постави друге. Изабрани посланици (одборници на локалном нивоу) уместо да се баве искључиво потребама грађана, морају гледати у интересе и расположење партијског врха јер потенцијално постоји опасност од смењивања. Овај принцип повратно у странкама развија послушнички менталитет, а таква странка послушника уноси тај дух у све институције па никакво чудо да се систем не демократизује. За везани мандат се даје као аргумент да би посланици и одборници трговали слободним мандатом. Ко тргује ? Странке и тајкуни. Трговина мандатима треба да буде кривично дело и мора да се обезбеди адекватно кажњавање (новчано, затворско и забрана бављења политиком) а мандат треба да остане слободан. И Устав (2006) и закони о изборима су чували бланко оставке, да би тек под притиском ЕУ у јесен 2011. овај принцип био укинут.

Директно бирани градоначелник се „замерио” свим странкама јер је гледао у грађане а не у потребе странака (што је и био циљ креатора закона). Партије имају смисла до момента избора а од тада, грађани, развој друштва и општи интерес су светиње којима сви изабрани представници грађана у свим органима власти морају да се посвете.

Странке упорно не пуштају да јавна предузећа престану да буду део партијског плена. Предузећа обезбеђују јавне услуге и робу и плаћамо их ми грађани. Партије не би смеле да имају никаквог утицаја на њих. То су предузећа која морају бити добро организована и имати добар менаџмент да би обезбедила што бољи квалитет и што доступније цене. Директор и управљачки врх би се морао бирати на јавном конкурсу и давати редовно јавне извештаје о раду. Овој реформи се политичари веома опиру јер би њоме изгубили могућност богаћења и моћи тако да се и данас велики део расправа о влади води управо о подели предузећа као партијског плена.

Професорка на Факултету политичких наука у Београду