Da ne beše „Gusara”...

Koncerti divertismanskog tipa, zahvaljujući stilskoj i žanrovskoj razuđenosti svog programa, nesumnjivo uživaju, svuda u svetu, veliku popularnost najšireg kruga poklonika umetnosti igre, prerastajući u praznik i slavljenje najviših interpretativnih dometa. Baletski gala koncert u Narodnom pozorištu u Beogradu, gledano u celini, bio je sve sem prilika da se uživa u istinskoj lepoti i otmenosti vrhunskog izdanja baletskog akademizma.

O atraktivnosti jednog ovakvog baletskog događaja najbolje govori do poslednjeg mesta ispunjena sala, pa se načelna potreba za njegovim redovnim održavanjem ni u jednom trenutku ne želi dovesti u pitanje. Međutim, osnovane ideje i dobra namera su jedno, a objektivne mogućnosti i realno raspoloživ interpretativno-tehnički kapacitet učesnika kojim je koncert, očekivano, i bio u potpunosti determinisan, nešto sasvim drugo. Naravno, uvek postoji solucija da se bezbedno zatvore oči pred pitanjima postignutog umetničkog nivoa, oglušujući se o nasušnu potrebu za njegovim odlučnim i permanentnim preispitivanjem. Ili da se snize kriterijumi i za referencijalnu tačku odaberu lokalni parametri, koji sami po sebi ne bi bili opterećeni kakvim „nepotrebnim” sagledavanjem dešavanja na našoj baletskoj sceni u odnosu na jedan širi, evropski pozorišni kontekst, čiji smo sastavni deo.

Tada bi linija manjeg otpora, pobedonosno, odnela svu prevagu, a nekritički odnos prema baletskim izvođenjima, ogrezao u samozavaravanju svake vrste, (p)ostao bi neprikosnovena merna jedinica. To nismo skloni da učinimo, pre svega iz poštovanja prema ovoj profesiji, ali i u ime konstruktivnog ukazivanja na probleme i postojeće, zabrinjavajuće stanje baletske umetnosti u našem Narodnom pozorištu.

Koncert je započeo koreografijom „Gala valcer” Brusa Stajvela, aktuelnog direktora Baleta Narodnog pozorišta, koja bi, prema samom svom karakteru, formacijskim obeležjima i brojem uključenih igrača, daleko primerenije delovala na sceni znatno većih dimenzija. Istovremeno, ova numera je, čast izuzecima, ukazala na elementarno nevladanje klasičnom baletskom tehnikom, kao i na neprimeren scenski izgled članova baletskog ansambla, sa probojem posve privatnih detalja, što je nedopustivo. Jednom reči, prisustvovali smo jednom proizvoljnom izvođenju, koje je odisalo nedovoljnom disciplinom i nedostatkom prave posvećenosti poslu.

Što se tiče Grand pas de deux iz baleta „Don Kihot”, i više je nego precizno i strogom konvencijom baletskog akademizma utvrđeno, a potom i „okamenjeno” igračkom praksom na svim stranama sveta, na koji način se igrački pristupa njegovom izvođenju i šta se od njega očekuje. Ta sekvenca, prikazana u finalu ovog koncerta, nažalost, nije se našla u skladu sa tim. Isto tako, vrlo dobro je poznato kojim se umetničkim sredstvima vaja interpretativno složen lik Julije, takođe viđen na ovom koncertu, kako ne bi skliznuo u nešto što se ovde dogodilo, a to je površna i neuverljiva simulacija Julijine ljupkosti. Pri tome, Stajvelova verzija čuvenog Dueta Romea i Julije na balkonu, samo je bleda replika Krankovih i Makmilanovih nezaboravnih koreografskih viđenja ove scene, a možda je baš ovo bila prava prilika da se svečano prisetimo Balkona Dimitrija Parlića koji je obeležio istoriju baleta Narodnog pozorišta.

Na koncertu su nastupili i solisti Mađarske nacionalne opere i Grčke nacionalne opere, što je jedna vrsta umetničke razmene koja je, sama po sebi, uvek dobrodošla, ali koja, ovom prilikom, i pored sasvim korektnog nastupa, nije dala očekivani, iole upečatljiviji doprinos koncertu. Štampani program, pun terminoloških nepreciznosti i nedoslednosti na polju transkripcije, samo je još jedan aspekt koji ukazuje na zapanjujući nivo površnosti, kojom je obeležen pristup ne samo ovoj baletskoj produkciji, i to na planu umetničke interpretacije uloga, tehničkog nivoa igre, ali i muzičkog izvođenja određenih partitura.

Ovaj tekst ćemo završiti u znaku baletskog para Narodnog pozorišta koji je obeležio ovo veče i izazvao oduševljenje i kvalitativno drugačiji odziv publike. Potrudivši se da, posebno za ovu priliku, pripreme Pas de deux iz baleta „Gusar”, i time ukažu poštovanje i Gala koncertu, ali i publici koja ih u tim ulogama još nije videla, Ana Pavlović je zaista blistala u muzikalno i interpretativno raskošno izvedenom adađu, dok su bravurozno visoki i sigurni skokovi Jovana Veselinovića, vidno i značajno unapređeni, ostavili prisutne bez daha, pružajući dragoceni primer važnosti studioznog rada, kao jedinog garanta znalačkog negovanja klasičnog baletskog nasleđa.

Milena Jauković