Да не беше „Гусара”...

Концерти дивертисманског типа, захваљујући стилској и жанровској разуђености свог програма, несумњиво уживају, свуда у свету, велику популарност најширег круга поклоника уметности игре, прерастајући у празник и слављење највиших интерпретативних домета. Балетски гала концерт у Народном позоришту у Београду, гледано у целини, био је све сем прилика да се ужива у истинској лепоти и отмености врхунског издања балетског академизма.

О атрактивности једног оваквог балетског догађаја најбоље говори до последњег места испуњена сала, па се начелна потреба за његовим редовним одржавањем ни у једном тренутку не жели довести у питање. Међутим, основане идеје и добра намера су једно, а објективне могућности и реално расположив интерпретативно-технички капацитет учесника којим је концерт, очекивано, и био у потпуности детерминисан, нешто сасвим друго. Наравно, увек постоји солуција да се безбедно затворе очи пред питањима постигнутог уметничког нивоа, оглушујући се о насушну потребу за његовим одлучним и перманентним преиспитивањем. Или да се снизе критеријуми и за референцијалну тачку одаберу локални параметри, који сами по себи не би били оптерећени каквим „непотребним” сагледавањем дешавања на нашој балетској сцени у односу на један шири, европски позоришни контекст, чији смо саставни део.

Тада би линија мањег отпора, победоносно, однела сву превагу, а некритички однос према балетским извођењима, огрезао у самозаваравању сваке врсте, (п)остао би неприкосновена мерна јединица. То нисмо склони да учинимо, пре свега из поштовања према овој професији, али и у име конструктивног указивања на проблеме и постојеће, забрињавајуће стање балетске уметности у нашем Народном позоришту.

Концерт је започео кореографијом „Гала валцер” Бруса Стајвела, актуелног директора Балета Народног позоришта, која би, према самом свом карактеру, формацијским обележјима и бројем укључених играча, далеко примереније деловала на сцени знатно већих димензија. Истовремено, ова нумера је, част изузецима, указала на елементарно невладање класичном балетском техником, као и на непримерен сценски изглед чланова балетског ансамбла, са пробојем посве приватних детаља, што је недопустиво. Једном речи, присуствовали смо једном произвољном извођењу, које је одисало недовољном дисциплином и недостатком праве посвећености послу.

Што се тиче Grand pas de deux из балета „Дон Кихот”, и више је него прецизно и строгом конвенцијом балетског академизма утврђено, а потом и „окамењено” играчком праксом на свим странама света, на који начин се играчки приступа његовом извођењу и шта се од њега очекује. Та секвенца, приказана у финалу овог концерта, нажалост, није се нашла у складу са тим. Исто тако, врло добро је познато којим се уметничким средствима ваја интерпретативно сложен лик Јулије, такође виђен на овом концерту, како не би склизнуо у нешто што се овде догодило, а то је површна и неуверљива симулација Јулијине љупкости. При томе, Стајвелова верзија чувеног Дуета Ромеа и Јулије на балкону, само је бледа реплика Кранкових и Макмиланових незаборавних кореографских виђења ове сцене, а можда је баш ово била права прилика да се свечано присетимо Балкона Димитрија Парлића који је обележио историју балета Народног позоришта.

На концерту су наступили и солисти Мађарске националне опере и Грчке националне опере, што је једна врста уметничке размене која је, сама по себи, увек добродошла, али која, овом приликом, и поред сасвим коректног наступа, није дала очекивани, иоле упечатљивији допринос концерту. Штампани програм, пун терминолошких непрецизности и недоследности на пољу транскрипције, само је још један аспект који указује на запањујући ниво површности, којом је обележен приступ не само овој балетској продукцији, и то на плану уметничке интерпретације улога, техничког нивоа игре, али и музичког извођења одређених партитура.

Овај текст ћемо завршити у знаку балетског пара Народног позоришта који је обележио ово вече и изазвао одушевљење и квалитативно другачији одзив публике. Потрудивши се да, посебно за ову прилику, припреме Pas de deux из балета „Гусар”, и тиме укажу поштовање и Гала концерту, али и публици која их у тим улогама још није видела, Ана Павловић је заиста блистала у музикално и интерпретативно раскошно изведеном адађу, док су бравурозно високи и сигурни скокови Јована Веселиновића, видно и значајно унапређени, оставили присутне без даха, пружајући драгоцени пример важности студиозног рада, као јединог гаранта зналачког неговања класичног балетског наслеђа.

Милена Јауковић