Jevropske vrednosti

Manje-više sve srpske vlade u 21. veku i većina građana navodno se zalažu za ulazak zemlje u EU i prihvatanje evropskih vrednosti. Ali kako to izgleda u praksi? Jedna od bitnih stavki rečenih vrednosti je poštovanje drugog, pa i seksualnih manjina i njihovih prava. Dok je, na primer, krajem juna u Berlinu na „paradi ponosa” učestvovalo 700.000 ljudi, praktično jedini „prajd” je u Beogradu održan, na jedvite jade, tek 2010. Dok je berlinsku paradu otvorio gradonačelnik Klaus Voverajt, protiv održavanja ovdašnje je optirao prvi domaćin Beograda, Dragan Đilas. Ali se bar pritom nije služio prostačkim rečnikom, u tom smislu svojstvenom nekim visokim članovima najverovatnije nove proevropske vlasti, poput Velje Ilića ili Palme, koji se čak hvalisao presudom za „težak oblik diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije”.

Dok je berlinskom „prajdu” prisustvovala i masa seksualno većinski orijentisanih koji su došli da se zabave i uvaže manjinu, ovde je 2010. godine 5.000policajaca štitilo oko 1.000 učesnika „parade” od deklarisanih pripadnika heteroseksualne većine i došlo je do opšte lomljave, ranjavanja čuvara reda isl. Zanimljivo da naši ekstremisti nisu spremni da izađu na ulice i negoduju što ih političari kradu i varaju,ali jesu kad treba da pretuku ili osakate šačicu ugroženih homoseksualaca koji imaju potrebu da se jednom godišnje, na sat vremena, mirno prošetaju glavnim gradom. Učestalo ulaganje manje energije u rešavanje sopstvenih problema nego u petljanje u živote drugih i drugačijih je i inače mera zrelosti ovog društva.

Moju neznatnost zapalo je da pripada heteroseksualnoj populaciji i „parada ponosa” mi ne smeta ne samo zbog stava da je kulturološki i politički neophodna u društvu agresivnom prema manjinama. Svakom pripadniku većinske grupacije po seksualnom usmerenju je u zdravorazumskom interesu da što više polno potencijalnih konkurenata bude manjinskog seksualnog usmerenja. Otuda više čude ekstremne reakcije deklarisane većine na deklarisani minoritet.

Prema podacima Gej-strejt alijanse u Srbiji 2011. godine 67 odsto građana smatra da je homoseksualnost bolest, 56 procenata da je ona opasna po društvo, a čak 90 u drugačijoj seksualnoj orijentaciji vidi prepreku za druženje i prijateljstvo. Dve trećine građana je izjavilo da ne bi želelo da ima socijalne kontakte sa LGBT populacijom. Srodstvo s osobama homoseksualnog usmerenja ne bi da ima 70 odsto ispitanika, dok za 17 postotaka to ipak ne bi bio problem. Ovde je tolerancija praktično prihvatljiva kad ljudi drže oružje u rukama, ali nije kad se javno drže za ruke.

Probleme gejevima u Srbiji ne prave samo političari, dobar deo običnog naroda i crkva. Pripadnici LGBT populacije teško se zapošljavaju, izloženi su mobingu, imaju poteškoće čak i pri dobrovoljnom davanju krvi. Braneći se brigom o zdravlju potencijalnih primalaca krvi, državni Institut za transfuziju krvi onemogućuje gej muškarce da u tom smislu doniraju, jer većviše decenija vodi evidenciju o seksualnosti potencijalnih davalaca. Gej muškarci zavedeni su u arhivi pod šifrom 0041 – „visoko rizično seksualno ponašanje: homo, biseks, promiskuitet...”

Šta očekivati od običnog naroda, ako je tako neprosvećeno državno zdravstvo, možda bi se neko upitao. Ali, na dugi rok gledano, još je i gore od toga: ovde se za ministra prosvete bira – i izgleda da će ponovo – Žarko Obradović, koji u praksi s tog mesta podržava i širi nekompetentnost i neznanje, pri čemu je ignorisanje nepismenosti na maloj maturi samo jedan od načina. Tja, geslo ovogodišnjeg berlinskog „prajda” glasilo je: „Znanje je prihvatanje”.