Јевропске вредности

Мање-више све српске владе у 21. веку и већина грађана наводно се залажу за улазак земље у ЕУ и прихватање европских вредности. Али како то изгледа у пракси? Једна од битних ставки речених вредности је поштовање другог, па и сексуалних мањина и њихових права. Док је, на пример, крајем јуна у Берлину на „паради поноса” учествовало 700.000 људи, практично једини „прајд” је у Београду одржан, на једвите јаде, тек 2010. Док је берлинску параду отворио градоначелник Клаус Воверајт, против одржавања овдашње је оптирао први домаћин Београда, Драган Ђилас. Али се бар притом није служио простачким речником, у том смислу својственом неким високим члановима највероватније нове проевропске власти, попут Веље Илића или Палме, који се чак хвалисао пресудом за „тежак облик дискриминације по основу сексуалне оријентације”.

Док је берлинском „прајду” присуствовала и маса сексуално већински оријентисаних који су дошли да се забаве и уваже мањину, овде је 2010. године 5.000полицајаца штитило око 1.000 учесника „параде” од декларисаних припадника хетеросексуалне већине и дошло је до опште ломљаве, рањавања чувара реда исл. Занимљиво да наши екстремисти нису спремни да изађу на улице и негодују што их политичари краду и варају,али јесу кад треба да претуку или осакате шачицу угрожених хомосексуалаца који имају потребу да се једном годишње, на сат времена, мирно прошетају главним градом. Учестало улагање мање енергије у решавање сопствених проблема него у петљање у животе других и другачијих је и иначе мера зрелости овог друштва.

Моју незнатност запало је да припада хетеросексуалној популацији и „парада поноса” ми не смета не само због става да је културолошки и политички неопходна у друштву агресивном према мањинама. Сваком припаднику већинске групације по сексуалном усмерењу је у здраворазумском интересу да што више полно потенцијалних конкурената буде мањинског сексуалног усмерења. Отуда више чуде екстремне реакције декларисане већине на декларисани миноритет.

Према подацима Геј-стрејт алијансе у Србији 2011. године 67 одсто грађана сматра да је хомосексуалност болест, 56 процената да је она опасна по друштво, а чак 90 у другачијој сексуалној оријентацији види препреку за дружење и пријатељство. Две трећине грађана је изјавило да не би желело да има социјалне контакте са ЛГБТ популацијом. Сродство с особама хомосексуалног усмерења не би да има 70 одсто испитаника, док за 17 постотака то ипак не би био проблем. Овде је толеранција практично прихватљива кад људи држе оружје у рукама, али није кад се јавно држе за руке.

Проблеме гејевима у Србији не праве само политичари, добар део обичног народа и црква. Припадници ЛГБТ популације тешко се запошљавају, изложени су мобингу, имају потешкоће чак и при добровољном давању крви. Бранећи се бригом о здрављу потенцијалних прималаца крви, државни Институт за трансфузију крви онемогућује геј мушкарце да у том смислу донирају, јер већвише деценија води евиденцију о сексуалности потенцијалних давалаца. Геј мушкарци заведени су у архиви под шифром 0041 – „високо ризично сексуално понашање: хомо, бисекс, промискуитет...”

Шта очекивати од обичног народа, ако је тако непросвећено државно здравство, можда би се неко упитао. Али, на дуги рок гледано, још је и горе од тога: овде се за министра просвете бира – и изгледа да ће поново – Жарко Обрадовић, који у пракси с тог места подржава и шири некомпетентност и незнање, при чему је игнорисање неписмености на малој матури само један од начина. Тја, гесло овогодишњег берлинског „прајда” гласило је: „Знање је прихватање”.