Svetlost na kraju priče

Nedavno je na engleskom jeziku, u izdanju "Stubova kulture" iz Beograda, objavljen roman Dušana Kovačevića "Meda peva bluz" ("Bruin Sings the Blues"). Roman govori o vremenu bombardovanja Srbije 1999. godine, i medvedu koji beži iz cirkusa shvatajući da je čitav svet veliki cirkus. Stvaralaštvo Dušana Kovačevića poznato je širom sveta, i njegove drame igrane su u blizu stotinu pozorišta u Australiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama… Inače, ovaj naš poznati dramski pisac, scenarista, dramski i filmski reditelj, dopisni član SANU i upravnik "Zvezdara teatra" priprema novi film po tekstu "Sveti Georgije ubiva aždahu", a najavljuje i ekranizaciju priče "Meda peva bluz".

Za razliku od prethodnih Vaših tekstova, glavnu ulogu u ovom romanu ne tumači čovek, koga ugrožava ideologija, već jedan meda. Zašto?

Dok sam jedno vreme bio u diplomatiji, u razgovorima sa ljudima koji su se bavili istim poslom vrlo često se postavljalo pitanje šta se zapravo događalo za vreme tri meseca NATO bombardovanja. Neko je pitao iz radoznalosti, a neko sa osećanjem krivice jer je pripadao narodu koji je učestvovao u toj nehumanoj misiji. Poznajući naš mentalitet, za 20 ili 30 godina većina ljudi se tog perioda neće sećati, ali će posledice bombardovanja trajati, čini mi se, ceo vek. Pošto su zemlja i voda zagađene, uslediće posledice radijacije zato što je osiromašeni uranijum "zasut" po Srbiji. Da se to ne bi zaboravilo napisao sam knjigu o stradanju Beograda, i jedne životinje koja je zvezda cirkusa.

Da li to što ste glavnu tačku gledišta u romanu prepustili medi znači krajnje nepoverenje u ljudsku prirodu?

Najiskrenije govoreći, sve što sam stariji i više poznajem život koji je relativno kratak uviđam da je čovek kroz pet hiljada godina pisane istorije daleko najveća štetočina. Najmanje razumevanja imam za postupke ljudi koji su tih pet hiljada godina obeležili isključivo ratom. Kad prođe jedan milenijum, veliki vojskovođa se polako oslobađa grehova i postaje mitska ličnost. Aleksandar Makedonski je u toku svojih osvajanja spalio na stotine manjih ili većih gradova, i izgradio blizu dvadeset gradova koji nose njegovo ime. Danas se o Aleksandru Makedonskom priča samo kao o velikom heroju, čudu od čoveka. A on je, između ostalih, ubio i svog najboljeg prijatelja zato što mu je ovaj uputio kritiku. Da Hitler nije napravio zločin nad Jevrejima, verujem da bi se već pojavili proizvodi za široku upotrebu sa njegovim amblemom. Čovek ubrzano radi protiv sebe, i ovo leto u februaru posledica je toga.

Imate običaj da kažete da u Srbiji postoji peto godišnje doba, a to je rat. Sada nije ni prava zima niti je rat, pa kako se zove ovo "stanje" u kojem se nalazimo?

Mi smo sad u periodu koji je u Srbiji konstantan, a to je period iščekivanja. Otkako znam, mi smo stalno nešto čekali. Kada sam bio dete, sećam se da se čekalo samo da prođe još jedna reforma, a u međuvremenu je stotine hiljada ljudi napuštalo zemlju. Tako je prošlo deset petogodišnjih reformi, pa smo onda čekali da Tito umre jer će, onda, doći demokratija. Posle kolektivnog rukovodstva čekali smo da prođe Milošević koji je nastavio politiku Broza, a sada čekamo da prođe tranzicija i da se Srbija definiše kao država… Generacije ljudi prolaze kroz ratove, a kada ratova nema onda u miru čekamo da nešto sačekamo. Čini se da ne radimo prave stvari u pravom trenutku, nego odlažući problem rešavamo ga kada postaje neizlečiv.

Neizbežno je, međutim, rešavanje problema Kosova i Metohije...

Gledajući malo šire na problem Kosova, Albanaca i Šiptara, sa teritorijama na Kosovu i Metohiji, na jugu Srbije, Crne Gore, na polovini Makedonije, i zajedno sa Albanijom, ima oko šest miliona. Svi oni misle i žele isto, da naprave veliku zajedničku državu. Mi nemamo problem samo sa ljudima na Kosovu, mi imamo problem sa šest miliona ljudi iza kojih stoje velike sile. To je sada priča o igrama – Amerika ih podržava, a Evropa shvata da će tih šest miliona za 15 godina biti deset miliona, i da će, kao u doba Turaka, Srbi morati opet da budu graničari. Nije to samo problem Albanaca, nego je reč o čitavoj toj transverzali islama, koja ide prema Beču, kao što je išla stotinama godina. Mene je Srbija kroz istoriju često podsećala na onaj drveni kafanski sto sa kariranim stolnjakom, gde velike sile dođu, kao dva velika čoveka od sto pedeset kilograma, i obaraju ruke, iz sve snage udarajući po tom stolu. I tako u beskraj…

Rekli ste da je drama "Sveti Georgije ubiva aždahu" i danas vrlo aktuelna...

Ta drama nastala je na osnovu istinitog događaja koji mi je ispričao deda, učesnik Cerske bitke. U prvom trenutku nisam poverovao u priču da su, zbog opakih reči, netolerancije i mržnje, regrutovani i na front poslati invalidi koji su bili kažnjeni zbog uznemiravanja civilnog stanovništva, a onda sam, pre skoro trideset godina, napravio intervju sa preživelim ljudima. Saznao sam nešto potpuno neverovatno, da smo mi u trenutku dok je spremana strašna invazija na Srbiju imali preča posla, a to je da jedni druge ogovaramo i da radimo sami sebi o glavi.

Da li se često sećate velikih ljudi sa kojima ste radili – Zorana Radmilovića, Mihiza, Pekića, Selenića, Bate Stojkovića...

Ja skoro neprestano razgovaram sa Mihizom. On je bio jedan od retkih kojima sam beskrajno verovao i koji me je, na izvestan način, usvojio kada sam došao u Beograd. Sa njim sam imao neverovatno dobar odnos, pun poštovanja. Kada mi je bilo teško, znao sam da ga pozovem telefonom, i on bi nešto što se meni činilo jako komplikovanim rešavao sa deset rečenica. I dan-danas, kada sam u nekakvoj komplikovanoj situaciji pomislim šta bih mu rekao i šta bi mi on odgovorio. I svih njih koje spominjete setim se vrlo često.

Ako je tačno da nam se, kako kažu, dešava ono što je napisao Duško Kovačević, imate li nameru da napišete nešto neopisivo dobro, nešto "što biti ne može"?

Roman "Meda peva bluz" ima srećan kraj. Meda je našao svoju prijateljicu, i drugi su posle bombardovanja našli svoje, a jedinu senku na hepiend baca rastanak dva prijatelja. Mislim da sigurno više neću napisati tužan kraj i neću se baviti "dosoljavanjem" pesimizma na već postojeći u zemlji Srbiji. Kao ni na onaj globalni. Trudiću se da na kraju svake priče otvorim prozor.