Светлост на крају приче

Недавно је на енглеском језику, у издању "Стубова културе" из Београда, објављен роман Душана Ковачевића "Меда пева блуз" ("Bruin Sings the Blues"). Роман говори о времену бомбардовања Србије 1999. године, и медведу који бежи из циркуса схватајући да је читав свет велики циркус. Стваралаштво Душана Ковачевића познато је широм света, и његове дрaме игране су у близу стотину позоришта у Аустралији, Канади, Сједињеним Америчким Државама… Иначе, овај наш познати драмски писац, сценариста, драмски и филмски редитељ, дописни члaн САНУ и управник "Звездара театра" припрема нови филм по тексту "Свети Георгије убива аждаху", а најављује и екранизацију приче "Меда пева блуз".

За разлику од претходних Ваших текстова, главну улогу у овом роману не тумачи човек, кога угрожава идеологија, већ један меда. Зашто?

Док сам једно време био у дипломатији, у разговорима са људима који су се бавили истим послом врло често се постављало питање шта се заправо догађало за време три месеца НАТО бомбардовања. Неко је питао из радозналости, а неко са осећањем кривице јер је припадао народу који је учествовао у тој нехуманој мисији. Познајући наш менталитет, за 20 или 30 година већина људи се тог периода неће сећати, али ће последице бомбардовања трајати, чини ми се, цео век. Пошто су земља и вода загађене, уследиће последице радијације зато што је осиромашени уранијум "засут" по Србији. Да се то не би заборавило написао сам књигу о страдању Београда, и једне животиње која је звезда циркуса.

Да ли то што сте главну тачку гледишта у роману препустили меди значи крајње неповерење у људску природу?

Најискреније говорећи, све што сам старији и више познајем живот који је релативно кратак увиђам да је човек кроз пет хиљада година писане историје далеко највећа штеточина. Најмање разумевања имам за поступке људи који су тих пет хиљада година обележили искључиво ратом. Кад прође један миленијум, велики војсковођа се полако ослобађа грехова и постаје митска личност. Александар Македонски је у току својих освајања спалио на стотине мањих или већих градова, и изградио близу двадесет градова који носе његово име. Данас се о Александру Македонском прича само као о великом хероју, чуду од човека. А он је, између осталих, убио и свог најбољег пријатеља зато што му је овај упутио критику. Да Хитлер није направио злочин над Јеврејима, верујем да би се већ појавили производи за широку употребу са његовим амблемом. Човек убрзано ради против себе, и ово лето у фебруару последица је тога.

Имате обичај да кажете да у Србији постоји пето годишње доба, а то је рат. Сада није ни права зима нити је рат, па како се зове ово "стање" у којем се налазимо?

Ми смо сад у периоду који је у Србији константан, а то је период ишчекивања. Откако знам, ми смо стално нешто чекали. Када сам био дете, сећам се да се чекало само да прође још једна реформа, а у међувремену је стотине хиљада људи напуштало земљу. Тако је прошло десет петогодишњих реформи, па смо онда чекали да Тито умре јер ће, онда, доћи демократија. После колективног руководства чекали смо да прође Милошевић који је наставио политику Броза, а сада чекамо да прође транзиција и да се Србија дефинише као држава… Генерације људи пролазе кроз ратове, а када ратова нема онда у миру чекамо да нешто сачекамо. Чини се да не радимо праве ствари у правом тренутку, него одлажући проблем решавамо га када постаје неизлечив.

Неизбежно је, међутим, решавање проблема Косова и Метохије...

Гледајући мало шире на проблем Косова, Албанаца и Шиптара, са територијама на Косову и Метохији, на југу Србије, Црне Горе, на половини Македоније, и заједно са Албанијом, има око шест милиона. Сви они мисле и желе исто, да направе велику заједничку државу. Ми немамо проблем само са људима на Косову, ми имамо проблем са шест милиона људи иза којих стоје велике силе. То је сада прича о играма – Америка их подржава, а Европа схвата да ће тих шест милиона за 15 година бити десет милиона, и да ће, као у доба Турака, Срби морати опет да буду граничари. Није то само проблем Албанаца, него је реч о читавој тој трансверзали ислама, која иде према Бечу, као што је ишла стотинама година. Мене је Србија кроз историју често подсећала на онај дрвени кафански сто са карираним столњаком, где велике силе дођу, као два велика човека од сто педесет килограма, и обарају руке, из све снаге ударајући по том столу. И тако у бескрај…

Рекли сте да је драма "Свети Георгије убива аждаху" и данас врло актуелна...

Та драма настала је на основу истинитог догађаја који ми је испричао деда, учесник Церске битке. У првом тренутку нисам поверовао у причу да су, због опаких речи, нетолеранције и мржње, регрутовани и на фронт послати инвалиди који су били кажњени због узнемиравања цивилног становништва, а онда сам, пре скоро тридесет година, направио интервју са преживелим људима. Сазнао сам нешто потпуно невероватно, да смо ми у тренутку док је спремана страшна инвазија на Србију имали преча посла, а то је да једни друге оговарамо и да радимо сами себи о глави.

Да ли се често сећате великих људи са којима сте радили – Зорана Радмиловића, Михиза, Пекића, Селенића, Бате Стојковића...

Ја скоро непрестано разговарам са Михизом. Он је био један од ретких којима сам бескрајно веровао и који ме је, на известан начин, усвојио када сам дошао у Београд. Са њим сам имао невероватно добар однос, пун поштовања. Када ми је било тешко, знао сам да га позовем телефоном, и он би нешто што се мени чинило јако компликованим решавао са десет реченица. И дан-данас, када сам у некаквој компликованој ситуацији помислим шта бих му рекао и шта би ми он одговорио. И свих њих које спомињете сетим се врло често.

Ако је тачно да нам се, како кажу, дешава оно што је написао Душко Ковачевић, имате ли намеру да напишете нешто неописиво добро, нешто "што бити не може"?

Роман "Меда пева блуз" има срећан крај. Меда је нашао своју пријатељицу, и други су после бомбардовања нашли своје, а једину сенку на хепиенд баца растанак два пријатеља. Мислим да сигурно више нећу написати тужан крај и нећу се бавити "досољавањем" песимизма на већ постојећи у земљи Србији. Као ни на онај глобални. Трудићу се да на крају сваке приче отворим прозор.