Rokenrol među džezerima

Specijalno za „Politiku”

Roterdam – Posle velikog uspeha prošlogodišnje serije Prinsovih koncerata, organizatori festivala „North sea jazz” u Roterdamu ove godine su sličnu ulogu dodelili Leniju Kravicu. I njemu je pripao ponoćni termin, posle „standardnog” programa festivala, za obojicu su se prodavale posebne karte. Tačno je da ni jedan ni drugi nemaju direktne veze sa džezom („Drago mi je da smo deo džez festivala, ali mi ipak sviramo rokenrol!”, rekao je Kravic tokom koncerta), ali je tačno i da nisu daleko, po pristupu muzici, i po žanrovima u koje zalaze. Njihovo uvrštavanje nedvosmisleno ima komercijalni karakter, ali ispod ovog motiva stoji i otvaranje festivala prema novoj publici, koja bi hipotetički odmah ili u budućnosti, mogla da isproba i ukus džeza.

Na ovoj turneji, Kravic promoviše album „Black and white America”, pa je nastup očekivano počeo prvim singlom sa ovog izdanja „Come on get it”, da bi već u drugoj numeri raspucao „Always on the run”. Program je prilagođen nastupima na festivalima – većinu pesama čine stari hitovi. Soul atmosfera numere „It ain't over 'til it's over”, bez pauze je kliznula u bluz rif „Mr. Cab driver”, a zatim u fanki ritam naslovne numere aktuelnog izdanja. Bluz, soul i fanki – tri pobratima džeza našla su se jedan uz drugi, potpuno opravdavajući Kravicovo prisustvo u džez društvu.

A iznad ovih stilskih finesa, Leni Kravic je naravno čista definicija rokenrola. Odlično izgleda (i sa malo više kilograma), imidž mu je vrhunski, kao i držanje na sceni. Kada je pred mikrofonom, sa gitarom ili bez nje, jasno vam je da stoji iza svakog stiha, verujete mu i lako postajete deo njegove priče. Na polovini koncerta bilo je pravo vreme za prosipanje lirskih emocija: „Stand by my woman” doneo je njegov emotivni vrisak, sa sjajnim gitarskim bluz solom koji se uzdigao iznad duvača (truba, trombon, saksofon), kao da je želeo da izleti iz sale do neba.

Drugi deo koncerta predstavljao je čistu rok žurku, sa jakim rifovima i odličnim razmenama gitara između Kravica i Krega Rosa, dugogodišnjeg najbližeg saradnika, od 1991. godine. Još jedan pogled na novi album („Stand” i „Rock star city life”), pa malo starije vatre („Where are we runnin'?” i „Fly away”), snažno u finale, sa publikom koja se pošteno raspevala i razigrala. Onda je Kravic predstavio Trombon Šortija, mladog džezfank talenta, koji je učestvovao i u snimanju „Black and white America”. Krenuo je „Let love rule”, najpre dugi Šortijev solo, pa razmena sa gazdom-domaćinom, a onda su dvojica sišla u publiku, svakih nekoliko metara se zaustavljajući da zasviraju „na uvce” novoj grupi fanova, i zavedu novu slatku devojku. Publika je kao hipnotisana ponavljala refren: trajalo je gotovo pola sata, kao da smo usred Nju Orleansa, na Mardi Gra festivalu!

Moglo je i ovako da se završi, možda bi bilo bolje. Ipak, dovoljno su zakuvali da je publika poželela još, tražila i dobila „Are you gonna go my way” – više reda radi nego što je, oko pola tri posle ponoći, za još jednom pesmom zaista bilo potrebe. Ukupno, koncept koji je nehotično počeo Prins, uspešno je nastavio Leni Kravic. Nagađanja koga će džezeri pozvati na roterdamski samit sledeće godine već su počela...

Vojislav Pantić