Рокенрол међу џезерима

Специјално за „Политику”

Ротердам – После великог успеха прошлогодишње серије Принсових концерата, организатори фестивала „North sea jazz” у Ротердаму ове године су сличну улогу доделили Ленију Кравицу. И њему је припао поноћни термин, после „стандардног” програма фестивала, за обојицу су се продавале посебне карте. Тачно је да ни један ни други немају директне везе са џезом („Драго ми је да смо део џез фестивала, али ми ипак свирамо рокенрол!”, рекао је Кравиц током концерта), али је тачно и да нису далеко, по приступу музици, и по жанровима у које залазе. Њихово уврштавање недвосмислено има комерцијални карактер, али испод овог мотива стоји и отварање фестивала према новој публици, која би хипотетички одмах или у будућности, могла да испроба и укус џеза.

На овој турнеји, Кравиц промовише албум „Black and white America”, па је наступ очекивано почео првим синглом са овог издања „Come on get it”, да би већ у другој нумери распуцао „Always on the run”. Програм је прилагођен наступима на фестивалима – већину песама чине стари хитови. Соул атмосфера нумере „It ain't over 'til it's over”, без паузе је клизнула у блуз риф „Mr. Cab driver”, а затим у фанки ритам насловне нумере актуелног издања. Блуз, соул и фанки – три побратима џеза нашла су се један уз други, потпуно оправдавајући Кравицово присуство у џез друштву.

А изнад ових стилских финеса, Лени Кравиц је наравно чиста дефиниција рокенрола. Одлично изгледа (и са мало више килограма), имиџ му је врхунски, као и држање на сцени. Када је пред микрофоном, са гитаром или без ње, јасно вам је да стоји иза сваког стиха, верујете му и лако постајете део његове приче. На половини концерта било је право време за просипање лирских емоција: „Stand by my woman” донео је његов емотивни врисак, са сјајним гитарским блуз солом који се уздигао изнад дувача (труба, тромбон, саксофон), као да је желео да излети из сале до неба.

Други део концерта представљао је чисту рок журку, са јаким рифовима и одличним разменама гитара између Кравица и Крега Роса, дугогодишњег најближег сарадника, од 1991. године. Још један поглед на нови албум („Stand” и „Rock star city life”), па мало старије ватре („Where аre we runnin'?” и „Fly away”), снажно у финале, са публиком која се поштено распевала и разиграла. Онда је Кравиц представио Тромбон Шортија, младог џезфанк талента, који је учествовао и у снимању „Black and white America”. Кренуо је „Let love rule”, најпре дуги Шортијев соло, па размена са газдом-домаћином, а онда су двојица сишла у публику, сваких неколико метара се заустављајући да засвирају „на увце” новој групи фанова, и заведу нову слатку девојку. Публика је као хипнотисана понављала рефрен: трајало је готово пола сата, као да смо усред Њу Орлеанса, на Марди Гра фестивалу!

Могло је и овако да се заврши, можда би било боље. Ипак, довољно су закували да је публика пожелела још, тражила и добила „Are you gonna go my way” – више реда ради него што је, око пола три после поноћи, за још једном песмом заиста било потребе. Укупно, концепт који је нехотично почео Принс, успешно је наставио Лени Кравиц. Нагађања кога ће џезери позвати на ротердамски самит следеће године већ су почела...

Војислав Пантић