Staljin sa mistrijom, Karađorđe za volanom

Kraljevo – Baš je dobar majstor ovaj Staljin, hvali nam se pesnik Miloš Milišić, pokazujući zid u dnevnoj sobi koji je, posle Staljinovog majstorluka, ostao „ravan kao staklo“. Ali, ostala je i priča o Staljinu Milenkoviću, odnosno o njegovom imenu i imenjaku, po mnogo čemu poznatom sovjetskom državniku.

Staljin Milenković se rodio 1949. godine, u jednom selu u blizini Uroševca. Bila je, dakle, objavljena rezolucija Informbiroa, pa se ime Josifa Visarionoviča Staljina nije smelo ni pomenuti, a kamoli mu klicati. Njegov otac je, ipak, imao hrabrosti da dete, u inat svima, nazove prema imenu „jednog o najvećih tvoraca socijalizma“. I, seća se naš Staljin, nije on lično imao većih problema, osim što je sve do kraja šezdesetih godina u školi, u ambulanti, pa i vojsci više voleo da ga prozivaju prezimenom. Nisu ni učitelji, lekari i komandiri zadugo hteli da rizikuju i da glasno pominju ime koje je bilo i „uput“ na „duže službeno putovanje“.

Danas Staljin, posle izbeglištva sa KiM, živi teško u prigradskom naselju Grdica kod Kraljeva. Izdržava porodicu od male socijalne pomoći i povremenih nadnica, pa je čas sa mistrijom, čas sa električarskim alatom, a često i sa krampom i lopatom.

Nasuprot njemu, u selu Bresniku kamion, uglavnom sa tovarom drva za ogrev, vozi Tito, a brat mu Kardelj u šumi priprema „turu po turu“. E, njih dvojica ta imena ne nose zvanično, jer nije uspela želja njihovih roditelja da jedno dete nazovu Titovim imenom. Tadašnji predsednik mesne zajednice Miodrag Ćirica se tome usprotivio pa je, pre tri decenije, o tom slučaju selom krenula i priča. Začas su meštani to „neupisano“ ime prihvatili pa i danas Dejana Borovićanina zovu nadimkom Tito, a njegovog brata Veroljuba, po „automatizmu“, Kardelj. Ne ljute se na to ovi momci, prihvataju šalu.– Jesu, njihovi roditelji, pošto je dete odmah posle rođenja bilo zaista lepo, tražili da ga upišemo po imenu, „najboljeg i najlepšeg sina naroda i narodnosti Jugoslavije“, na šta sam im ja objasnio da to nije baš zgodno, da za to trebaju i dozvole. I, oni su pristali na moju sugestiju da svog sina, ipak, nazovu nekim običnim, srpskim imenom, a što se to posle izrodilo u nadimak, to je više dobronamerna šala seoskih šaljivdžija – objasnio nam je Ćirica.

Kamion, danas, posle okončane fudbalske karijere, vozi i Karađorđe Gavrilović iz Cvetaka kod Kraljeva. Njegov otac Petar, sveštenik u seoskoj crkvi, više od godinu dana, od 1985. istrajavao je u svom zahtevu da dete nazove pomenutim imenom, ali to tadašnja opštinska matična služba nije prihvatila. Pozvali su se na pravnu odredbu da nije dozvoljeno deci davati „pogrdna“ imena.– Dete zbog toga čitavu godinu nije imalo ime, a ja sam doznao da jedan Karađorđe u Ljuboviji već postoji, da je to njegovim roditeljima prihvaćeno i predmet je stigao i do Beograda, odakle, napokon, i dozvola za moj zahtev. Ama, slučaj je bio više politički nego pravni, ponajviše zato što sam ja sveštenik. I, evo danas sin nema, niti je imao nekih problema. Naprotiv, svima je to simpatično, čak i kada kamionom pređe granicu Srbije i uđe u susedne države bivše Jugoslavije – ističe sveštenik Petar.

Inače, o Karađorđevoj svadbi smo već pisali, bila je prava „voždovska“ od hiljadu i dve stotine zvanica.

Poslednjih godina, kako doznajemo u gradskoj matičnoj službi u Kraljevu, nema sličnih zahteva. Matičari još dodaju da je to dobro, manje je zabluda, idola i ideologije, u modi su stara srpska imena.

Miroljub Dugalić