Fvonkovanje kulture

Bajlonijeva pijaca, Bitef teatar, Trg Mire Trailović, taksi stanica, sve zapišano i uneređeno, cvrči na suncu sa desne strane (gledano prema Kalemegdanu) Ulice cara Dušana, a sa leve, njima preko puta, u nizu, priljubljeni: apoteka, kockarnica, pekara i menjačnica, Banka Inteza. Pekara i menjačnica su se stisnule u nekad jedinstvenom „lokalu” koji je neka praktična i vizionarska ruka podelila zidićem na kao dva prostora: prostor menjačnice i prostor pekare iznad kojih šljašti ogromna reklama „Menjačnica”. Praktično – levom rukom možeš da si u menjačnici dok ti je desna u pekari. Kreator tog simboličkog mesta menjačnice u kojoj se prodaje hleb kao da je u duhovnoj vezi sa trendom koji zahteva od kulture da bude profitabilna, tržišno isplativa, i koji krizu i siromaštvo koristi za čuvenu igru: „Ja tebe hlebom, ti mene kulturom, pa da vidimo za šta će se gladna usta odlučiti, i šta će ispasti iz igre”.

Kupujem novine a prodavac komentariše: „Komšinice, vidim ništa od vaše peticije”! Komšija prati seriju ,,Agonija u Ateljeu 212”. Čita novine, zna da sam, zajedno sa devedeset glumaca, reditelja, i drugih pozorišnih ljudi, potpisala peticiju podrške glumcima Ateljea 212 koji traže smenu upravnika Kokana Mladenovića. Vraćajući se kući razgledam i bogatu ponudu svega i svačega na Trgu Mire Trailović. Šta je sirotinja naslagala po prostrtoj ćebadi i kartonima. Na prodaju su: plastični cvet, iznošene muške cipele, vadičep, stare razglednice, korpica za hleb... Baš kao i devedeset treće. Novi, savremeni, „Đilasovi”, u zemlju ukopani kontejneri, koji su zamenili one stare po kojima su mačke i penzioneri i sirotinja slobodno prekopavali, simbolički su otklon prema smradu devedesetih. I dokaz da se i mirisi i beda mogu „redizajnirati”... Lokalni pijanci već su zauzeli klupe na trgu, predveče će im se pridružiti deca koja igraju fudbal i tenis. Žurka od jutra do jutra.

Snimak žurke u Ateljeu 212 u „Utisku nedelje”: gledaoci su mogli da vide jedno od lica nekulture koje se ukazalo baš u instituciji kulture. Dok je trajalo izvođenje predstave „Čekaonica”, na maloj sceni u foajeu ispred velike scene počela je žurka, uz gromoglasnu muziku koja je ometala i glumce i publiku u ,,podrumu”. Slavila se stota „Kosa”, predstava u režiji aktuelnog upravnika, slavio se i kraj sezone, slavilo se, slavilo, dok Gorica Popović nije uzela mikrofon i slavljenicima objasnila da je njihovo slavlje ugrozilo izvođenje predstave „Čekaonica”, i rekla je i: „Sram te bilo upravniče Ateljea 212.” I posle te rečenice slavlje se nastavilo, dance macabre nekulture koji još traje i trajaće. Uprava pozorišta se obratila javnosti saopštenjem da se nikakav skandal nije dogodio da glumci „vode hajku” protiv upravnika, da ,,ruže” pozorište i još svašta koješta i da će preduzeti zakonske mere... To saopštenje kao da je prepisano iz Staljinovog bukvara za početnike, još jedno je svedočanstvo zastrašujućeg govora nekulture, u u odnosu na koje je Goričin iskaz tako arhaično, primalno istinit, iskren i bolan.

Nekultura, nekultura, svuda je vidim i pojačano osećam. Baš kao Fvonk.

Fvonk je lik iz istoimenog romana Erlenda Lua. Sredovečni osamljenik, koji se razboljeva od smrtonosne bolesti „nekulture”. Tačnije, Fvonk ima savest i ne može sebi da oprosti što je bio ,,u kontaktu sa nekulturom”. Prevodilac nam pojašnjava: „Nekultura, norveški ukultur, u registru novogovora pojam je koji označava bilo kakvu negativnu praksu koja se ustalila. Odnosi se na poslovnu sferu, ekonomske malverzacije i mobing ali ima i šire konotacije: nasilje uopšte, kriminal, predrasude... Fvonk je godinama imao visok položaj u nekom rekreativnom društvu, u kojem se pojavila nekultura. Nije bio zadužen za novčana pitanja, shvatio je da se dešavaju mutne radnje, ali ništa nije uradio tim povodom. I dok se Fvonk izjeda pitanjima zašto nije potkazao ,,nekulturu”, u deo njegove kuće, u garsonjere za iznajmljivanje, kao tajanstveni podstanar, useljava se prerušeni aktuelni premijer Norveške Jens Stoltenberg sa svojim telohraniteljima. Da bi prikrio identitet, na lice je zalepio pozorišnu bradu. Premijer se psihički ne oseća dobro. Izgubio je kontakt sa samim sobom. Ima svest o tome da je na dobrom putu da se ozbiljno razboli od politike. Vlast ga guši a s druge strane navukao se na nju. Pun je besa. Leči se psovanjem i to srpskih psovki u nizu, koje je naučio dok je kao dete živeo u Beogradu. U njima spominje najčešće Jabučarku, glavnu oponentkinju iz desničarske Napredne stranke koja ga proganja i u snovima. I ta dva čoveka, svaki nagrižen svojom bolešću, počinju da se druže, piju, ispovedaju. ,,Moć je loš saputnik, čovek joj ne može verovati, ali na neki čudan način postaje zavisan od nje”, kaže Fvonku Jens. Koristi li je previše, preuzima kontrolu nad njim. ,,Na sledećim parlamentarnim izborima želim da pobedim, iako bi za mene lično bilo najbolje da izgubim, nemoguća je to dilema. Trebalo bi da se povučem kao predsednik stranke, ali ne mogu”.

Zanimljiv je taj Luov Jens, njega vlast ograničava, vlast doživljava kao gubitak slobode sasvim suprotan je psihološkom profilu naših vlastodržaca na raznim nivoima.

Ni sebe ni druge koji se ne mire sa surovim razmerama nekulture ne doživljavam kao Fvonkove, ali država nas ozbiljno fvonkuje. I kad gradonačelnik najavi da će se od jeseni pozabaviti ozdravljenjem pozorišta, da su u pitanju bolni rezovi, ne mogu a da ne zamišljam moguću putanju tog reza i da ne postavim pitanje: A koga će to da zaboli? Jer ako se osnivač pozorišta mesecima oglušuje o zahtev težak nekoliko tona talenata, uloga, nagrada, koje stoje naspram jednog čoveka ogrezlog u patologiji vlasti, ako se na očiglednom primeru Ateljea 212 ne razlikuje crno od belog, kako verovati da u toj operaciji neće nestati i boje i nijanse i da nekultura, travestirana u kulturu neće dobiti jedan eko-kontejner koji denfuje smrad đubreta a brendiran je kao Nojeva barka.