Фвонковање културе

Бајлонијева пијаца, Битеф театар, Трг Мире Траиловић, такси станица, све запишано и унеређено, цврчи на сунцу сa десне стране (гледано према Калемегдану) Улице цара Душана, а са леве, њима преко пута, у низу, приљубљени: апотека, коцкарница, пекара и мењачница, Банка Интеза. Пекара и мењачница су се стиснуле у некад јединственом „локалу” који је нека практична и визионарска рука поделила зидићем на као два простора: простор мењачнице и простор пекаре изнад којих шљашти огромна реклама „Мењачница”. Практично – левом руком можеш да си у мењачници док ти је десна у пекари. Креатор тог симболичког места мењачнице у којој се продаје хлеб као да је у духовној вези са трендом који захтева од културе да буде профитабилна, тржишно исплатива, и који кризу и сиромаштво користи за чувену игру: „Ја тебе хлебом, ти мене културом, па да видимо за шта ће се гладна уста одлучити, и шта ће испасти из игре”.

Купујем новине а продавац коментарише: „Комшинице, видим ништа од ваше петиције”! Комшија прати серију ,,Агонија у Атељеу 212”. Чита новине, зна да сам, заједно са деведесет глумаца, редитеља, и других позоришних људи, потписала петицију подршке глумцима Атељеа 212 који траже смену управника Кокана Младеновића. Враћајући се кући разгледам и богату понуду свега и свачега на Тргу Мире Траиловић. Шта је сиротиња наслагала по простртој ћебади и картонима. На продају су: пластични цвет, изношене мушке ципеле, вадичеп, старе разгледнице, корпица за хлеб... Баш као и деведесет треће. Нови, савремени, „Ђиласови”, у земљу укопани контејнери, који су заменили оне старе по којима су мачке и пензионери и сиротиња слободно прекопавали, симболички су отклон према смраду деведесетих. И доказ да се и мириси и беда могу „редизајнирати”... Локални пијанци већ су заузели клупе на тргу, предвече ће им се придружити деца која играју фудбал и тенис. Журка од јутра до јутра.

Снимак журке у Атељеу 212 у „Утиску недеље”: гледаоци су могли да виде једно од лица некултуре које се указало баш у институцији културе. Док је трајало извођење представе „Чекаоница”, на малој сцени у фоајеу испред велике сцене почела је журка, уз громогласну музику која је ометала и глумце и публику у ,,подруму”. Славила се стота „Коса”, представа у режији актуелног управника, славио се и крај сезоне, славило се, славило, док Горица Поповић није узела микрофон и слављеницима објаснила да је њихово славље угрозило извођење представе „Чекаоница”, и рекла је и: „Срам те било управниче Атељеа 212.” И после те реченице славље се наставило, dance macabre некултуре који још траје и трајаће. Управа позоришта се обратила јавности саопштењем да се никакав скандал није догодио да глумци „воде хајку” против управника, да ,,руже” позориште и још свашта којешта и да ће предузети законске мере... То саопштење као да је преписано из Стаљиновог буквара за почетнике, још једно је сведочанство застрашујућег говора некултуре, у у односу на које је Горичин исказ тако архаично, примално истинит, искрен и болан.

Некултура, некултура, свуда је видим и појачано осећам. Баш као Фвонк.

Фвонк је лик из истоименог романа Ерленда Луа. Средовечни осамљеник, који се разбољева од смртоносне болести „некултуре”. Тачније, Фвонк има савест и не може себи да опрости што је био ,,у контакту са некултуром”. Преводилац нам појашњава: „Некултура, норвешки укултур, у регистру новоговора појам је који означава било какву негативну праксу која се усталила. Oдноси се на пословну сферу, економске малверзације и мобинг али има и шире конотације: насиље уопште, криминал, предрасуде... Фвонк је годинама имао висок положај у неком рекреативном друштву, у којем се појавила некултура. Није био задужен за новчана питања, схватио је да се дешавају мутне радње, али ништа није урадио тим поводом. И док се Фвонк изједа питањима зашто није потказао ,,некултуру”, у део његове куће, у гарсоњере за изнајмљивање, као тајанствени подстанар, усељава се прерушени актуелни премијер Норвешке Јенс Столтенберг са својим телохранитељима. Да би прикрио идентитет, на лице је залепио позоришну браду. Премијер се психички не осећа добро. Изгубио је контакт са самим собом. Има свест о томе да је на добром путу да се озбиљно разболи од политике. Власт га гуши а с друге стране навукао се на њу. Пун је беса. Лечи се псовањем и то српских псовки у низу, које је научио док је као дете живео у Београду. У њима спомиње најчешће Јабучарку, главну опоненткињу из десничарске Напредне странке која га прогања и у сновима. И та два човека, сваки нагрижен својом болешћу, почињу да се друже, пију, исповедају. ,,Моћ је лош сапутник, човек јој не може веровати, али на неки чудан начин постаје зависан од ње”, каже Фвонку Јенс. Користи ли је превише, преузима контролу над њим. ,,На следећим парламентарним изборима желим да победим, иако би за мене лично било најбоље да изгубим, немогућа је то дилема. Требало би да се повучем као председник странке, али не могу”.

Занимљив је тај Луов Јенс, њега власт ограничава, власт доживљава као губитак слободе сасвим супротан је психолошком профилу наших властодржаца на разним нивоима.

Ни себе ни друге који се не мире са суровим размерама некултуре не доживљавам као Фвонкове, али држава нас озбиљно фвонкује. И кад градонaчелник најави да ће се од јесени позабавити оздрављењем позоришта, да су у питању болни резови, не могу а да не замишљам могућу путању тог реза и да не поставим питање: А кога ће то да заболи? Јер ако се оснивач позоришта месецима оглушује о захтев тежак неколико тона талената, улога, награда, које стоје наспрам једног човека огрезлог у патологији власти, ако се на очигледном примеру Атељеа 212 не разликује црно од белог, како веровати да у тој операцији неће нестати и боје и нијансе и да некултура, травестирана у културу неће добити један еко-контејнер који денфује смрад ђубрета а брендиран је као Нојева барка.