Dete iz staračkog doma

Kada je pesmama „Hodi, hodi, moje luče” i „Čuješ, čuješ, čuješ, seko…” izmamio osmeh od nepokretne starice u bolničkoj postelji, bilo je jasno zašto radnog terapeuta Vladu Radulja toliko obožavaju korisnici Doma za stare „Bežanijska kosa” u Beogradu. Nema te depresije koju on svojom pozitivnom energijom ne može da odagna, pa nije čudo što ga neki nazivaju detetom Doma, dok mu drugi govore kako je on njima i otac i majka.

Vlada ni u kom slučaju nije dete, uskoro će proslaviti 30 godina radnog staža, i to sa svojim starcima. Ali je on bezmalo bio dete kada se ovde zaposlio 1983. godine, odmah posle srednje medicinske škole, i nikada firmu nije menjao. Tri decenije rada sa često namćorastim i hirovitim starim ljudima –nije ni najmanje lako, čak ni za ovog veseljaka, mada on kaže da bi mogao još toliko.

–Sticajem okolnosti, treći razred osnovne škole završio sam u Zambiji, u Lusaki, a tamo smo u komšiluku imali jednog slatkog dekicu koji mi je mnogo pričao o životu, prijateljstvu, starosti, poštovanju…To mi je nekako ostalo u svesti, baš kao i ta Afrika u koju sanjam opet da odem kad budem u penziji.

U ranoj mladosti Vlada se bavio manekenstvom, sportom, muzikom, svirao je harmoniku, što mu mnogo pomaže u nastojanju da oraspoloži stare ljude. U početku se zaposlio kao bolničar, iako je završavao višu medicinsku, jer nije hteo da bude na teretu roditeljima. Kasnije je „avanzovao”, postao je organizator sanitetskog transporta, što znači da je vodao bake i deke po bolnicama.

–Tada nisu bili neki saniteti, često sam morao da ih nosim na rukama –kaže Vlada, koji iz tog perioda ima mnogo lepih priča. – Njima je bilo žao, čak je jedna bakica koja je još živa, Bosa Besarabić, odlučila da nam kupi sanitet, kako se ja više ne bih mučio. A pre 13 godina ukazala mi se prilika za vrlo kreativan posao višeg radnog terapeuta, koji meni savršeno priliči, i koji i danas radim.

Sa koleginicom Mimicom Džaković, socijalnim radnikom, i kolegom Predragom Mijićem, radnim terapeutom, Vlada čini savršen trio u velikom kolektivu Doma, za koji takođe tvrdi da je kvalitetan. Oni svakodnevno organizuju niz aktivnosti za korisnike: posela, čajanke, izlete, posete drugim domovima, odlaske u pozorište, modne revije, sportske sekcije, kreativne radionice, književna druženja, kulinarske radionice...

–Ovaj posao ne može da se radi ako se ne voli – veli naš sagovornik. – Malo pevanja, malo harmonike, malo ringe-ringe-raja, malo gimnastike, pokoji vic, pa nešto štrikeraja, hekleraja, karata, domina, ne ljuti se čoveče...Dođu depresivni, odu pozitivni. Pridošlice polako uvodimo u naš program rada i druženja, ispipavamo im afinitete i sklonosti. Osim nas stručnih radnika, i prve domske komšije novih korisnika učestvuju u njihovoj adaptaciji. A ja im dođem nekako najbliži, vole da mi se poveravaju, ja volim da slušam i od njih štošta učim. U ovom poslu morate da budete i psiholog i socijalni radnik i doktor, a najviše prijatelj.

Vlada još jednom podvlači da mu to što radi uopšte nije dosadilo i da punog srca dolazi na posao.

–Rekao sam koleginicama:„Devojke, kad budem počeo da sanjam bake i deke, napuštam firmu. To će biti ili znak profesionalne deformacije, ili da se sa mnom nešto dešava!”

–Ali, da kucnem u drvo, i dalje sanjam neke mlade lepotice – kaže Vlada Radulj, večito dete iz staračkog doma na Bežaniji.