Opustela sela ispod Jastrepca

Prokuplje – Put koji iz Toplice preko prevoja Grebac na Jastrepcu vodi ka Kruševcu i Aleksincu, delimično je obnovljen. Na njemu, na dvanaestom kilometru od Prokuplja, leže dva sela: južno je Petrovac, a severno Džigolj. U stvari to je sada kao jedno selo, objašnjava nam Ljubiša Đorđević, zamenik predsednika Mesne zajednice, jer je ovaj Gornji Petrovac srastao sa Džigoljem preko puta, pa su im i muke i radosti zajedničke.

Ostarela su oba sela, mlađih od 30 godina gotovo da i nema. A i onih do 60, koji se još bave poljoprivredom, sve je manje: u 160 domova je tek oko 320 duša. Mnogo je zatvorenih kuća, kao što su zatvoreni i Dom kulture i prostorije Zemljoradničke zadruge. Ovi ogromni objekti usred sela sada deluju avetinjski: nigde ni prozora ni vrata, krovovi propali, počupane čak i električne instalacije... Pokušavali su, kaže Đorđević, da nešto učine sa ovim objektima, ali su im u opštini rekli da se to vodi na ZZ „Đurovac“ iz Prokuplja i da selo nema nikakva prava.

A od opštine malo su šta i dobili: tek je ove godine dovršeno ulično osvetljenje i popravljen put, bilo je i nešto pomoći za uređenje groblja... „Upravo sam jutros bio dole u opštini i preneo predlog građana da se uvede linija kojom bi autobusi išli preko našeg sela do Aleksinca, a i druga do Kruševca. Tako bi sva ova zapostavljena sela sa južne i sa severne strane Jastrepca bila povezana sa većim gradovima“, veli Ljubiša Đorđević i dodaje su imali veliku muku da vrate lekara, koji je ovde bio sa stalnom službom, pa je nekome palo na pamet da i to ukine.

Kao da je Džigolj potpuno zaboravljen. Okružuju ga osam sela, od kojih su mnoga velika kao i on. U svakom je bila četvororazredna škola, a ovde u centru osmorazredna. „Ja sam bio direktor škole i znam da smo 1972. godine, sa odeljenjima u obližnjim selima, imali 713 učenika. Kad sam, posle deset godina, odlazio u Prokuplje, broj đaka je pao ispod 500”, kazuje Milivoje Miljković, penzionisani profesor, rodom odavde iz Donjeg Petrovca. Njegov kolega Sveta Jović dodaje da je u susednom selu Kostenici, gde je bio učitelj, bilo čak dva odeljenja đaka. Sada ni tu, ni u mnogim selima okolo nema više škola. Jedino u Mikulovcu ima 17 đaka, a selo je veliko, čak sa 120 kuća. Balinovac ih ima osam, Donje Kordince sedam, a Bajčince u sva četiri razreda samo tri đaka. Škole ne rade odavno u Klisurici, Kostenici, Donjem Petrovcu, G. Kordincu, Novom Selu, Dubravi... Nimalo nije bolja situacija ni onamo sa druge strane Jastrepca, pa ni južnije u opštini Merošina. Ovde, u centralnoj školi, svega je 140–150 đaka u svih osam razreda. U prvom ih je samo 11! Ove godine, kažu, ovde se još nije rodilo nijedno dete.

Nema u centru nekadašnje opštine ni zadruge, ni prodavnice, pa ni kafane. Tu je još uvek, pred kućom punom cveća, Milena i njena sećanja na „zlatna vremena“ kad je ona držala kafanu „Mali Jastrebac“. Otvorila je, kaže, baš na Svetog Ranđela 1962. godine i neprestano u njoj ostala 27 godina.

– Kod mene ti je uvek bilo veselo. Pijuckale se kafa i rakija, igrale domine, karte i šah, pričale se šaljive i ozbiljne priče. Ovde su se sticale sve novosti iz sela i okoline, od Prokuplja do Jastrepca. A pevalo se i veselilo često. Mi smo svi bili prijatelji i drugari: šumari, učitelji, nastavnici, zadrugari, trgovci... Seljaci nisu bili tako česti gosti, jer je svako imao svoje piće, a seljak ti je uvek imao sve sem para. E, kad sam kupila televizor, to je ovde bilo kao na svadbi svako veče, jer sem mene niko nije imao tu spravu sa slikama uživo. Sad da nije nekoliko ovakvih kao Ljubiša, sve bi zamrtvalo. On je vredan čovek i za svoju kuću i za selo, takvog nema na daleko. Molim vas, da zapišete i da je on vratio našu doktorku Anitu, koja nije samo dobar doktor, nego i izuzetno pažljiva, naročito prema nama starima – kazuje Milena Pantić.

Od svega što još ovde opslužuje ovo malo stanovnika ostale su ambulanta, pošta i mesna kancelarija. A oni koji nikuda nisu otišli bave se najviše voćem, uglavnom šljivama i višnjama. Ove godine vlasnici višnjika su dobro prošli. Ovde nema velikih posednika, tek po hektar-dva, ali je cena bila povoljna, tako da su mnogi od novca za višnje uspeli da kupe čak i traktore.

– Kad bi se o selu više brinulo, vratilo bi se i ono vreme puno života, kao iz doba „Znanja-imanja“ i „Susreta sela“, kad smo mi učestvovali i na republičkom takmičenju, a gostovali smo i u Makedoniji na saveznom. Ja pamtim da smo imali u ovom domu kulture i po 1.100 gledalaca. Sad nam ne daju ni da ga popravimo, a naši su ga očevi gradili „dobrovoljnim radom“ posle rata – oslikava Ljubiša Đorđević, ovim dosta jetkim rečima, današnje stanje u selima ispod Jastrepca.