Paučina prekrila pogone

Užice – Mrtva tišina vlada u ogromnim halama potonulih užičkih fabrika. Ponegde su u tim ruinama ostale davnašnje metalske i tkačke mašine, što se da videti u ostacima „Game“ ili „Froteksa“. Da svojom zastarelošću prkose poveriocima pre nego što ih kao staro gvožđe otpreme na kakav otpad. Drugde su te hale već potpuno prazne: sve je iz njih odvučeno i prodato, katkad i budzašto.

– Iz propale Fabrike kože, recimo, nekad skupa mašina za vunu, prodata je nedavno za svega 22.000 dinara. A u njoj, uz sve ostalo, ima čak 22 elektromotora – sa setom nam kazuje Petrašin Drulović, prvi čovek Samostalnog sindikata u Zlatiborskom okrugu, koji godinama uzalud upozorava na krah ovdašnje privrede. Propast izazvanu, smatra on, pogubnim Zakonom o privatizaciji.

Brojke o potonuću užičke privrede su nemilosrdne: u gradu gde je nekad bilo 36.000 zaposlenih sada je 21.000, a broj industrijskih radnika sa 17.500 sveden je na 4.800.

– Toliko ih je – dodaje Drulović – u Užicu bilo 1962. godine, kad se zahuktavao industrijski razvoj. Tako smo, praktično, ovde već doživeli prvu užičku deindustrijalizaciju.

U Užicu je tokom minulih desetak godina privatizovano 37 preduzeća. Tri četvrtine od tog broja platilo je danak lošoj privatizaciji. U 11 je raskinut kupoprodajni ugovor, pa su sva potom – izuzev „Gradine“ u kojoj su ostala dva od nekad 1.100 radnika – potonula u stečaj. Desetak firmi nije ni doživelo raskid ugovora o prodaji, već su i pre toga dopale stečaja i propasti. Na prste se mogu izbrojati preduzeća koja i danas odolevaju privrednim lomovima (dve valjaonice u Sevojnu, „Putevi Užice“, „Jedinstvo“, „Sreten Gudurić“, „Kadinjača“ i još poneka), kao izuzeci potvrđujući pravilo o sunovratu ovdašnje privrede.

– Stoga ukazujem na pogubnost Zakona o privatizaciji kojim nije predviđena odgovornost i obaveza kupaca preduzeća da u njima nastave proizvodnju. Mnogi su kupovanjem firmi videli šansu da na lak način dođu do kapitala, pa su zatim kupljeno napuštali, radnike ostavljali na milost i nemilost, gurajući preduzeće u stečaj. Ponekad su takvi kasnije osnivali nove firme, van Užica. I ne vredi njih kriviti i optuživati. Sve je to rađeno u skladu s važećim zakonom, tako da krivične odgovornosti kupaca nema – napominje sindikalni predstavnik.

A na naše pitanje da li je sindikat na to mogao ranije da ukaže i nešto više preduzme da nezaštićene zaštiti, Drulović odgovara: – U ovakvim okolnostima malo šta je moglo da se uradi. Kad smo ukazivali na moguće loše posledice tih zakonskih rešenja po privredu, etiketirani smo kao čuvari starog, kočničari. Tajkuni i uvozni lobi više su se pitali ne samo od sindikata, nego katkad i od političara. Zato je sindikat povremeno ličio na popa kome je samo ostalo da očita opelo umrlom preduzeću.

U prvoj polovini ove godine užički Privredni sud je od Narodne banke Srbije dobio rešenja o nelikvidnosti čak 250 firmi sa područja Zlatiborskog okruga, što je alarmantan broj. Neki doskora uspešni vlasnici malih ili srednjih preduzeća, kaže Drulović, sada se žale sindikatu na slabu prodaju na tržištu i nemogućnost da zaposlenima isplate plate. Sada su, kako je na nedavnom sastanku užičkih privrednika rečeno, nade uprte u državu da s privrede skine deo nameta kako i ono što tavori ne bi potonulo. – A priče pojedinih političara da će oživeti privredu, nemaju realnu podlogu. Većina onoga što je radilo već je uništeno, pri čemu je dug i skup put do stvaranja novog. Zato treba pomoći onima što još žive kako bi oni povukli razvoj malih i srednjih firmi, da se povrati konkurentnost privrede, ako je to uopšte moguće – ističe Drulović.