Više i manje od čoveka

Kažemo patnja a ima ih na hiljade sličnih, pa ipak, različitih, toliko nejednakih, osobenih, da vas jedne satiru, druge, bar za izvesno vreme, usrećuju. Ma kakve bile, a za patnje u našem Rečniku ima dosta, mada ne i dovoljno reči, one nas tako teške, često kao Jovove, guraju u dubinu, gde je i radost, ali i na dno života, gde su surovost i sirovost, muka i zločinjenje, duševno i fizičko.

Među filozofijama čoveka malo je onih koje mimoilaze ulogu i moć patnje u oblikovanju ljudskosti, duše i tela, kulture, umetnosti. Kod Dostojevskog, Čehova, Gogolja, Gorkog, na primer, da ne pominjem plejadu filozofa religije, patnje, zločina i iskupljenja.

U uzorne drame ovog tipa, čije protagoniste nazivamo marginalcima, božijim ljudima i bezbožnicima, vernicima i otpadnicima, huljama, ludama, vidovnjacima, parazitima, bitangama, lakrdijašima, dangubama, skitnicama, ispičuturama, uniženim i povređenim, osobama mudrim i začudnim – spada i drama Maksima Gorkog "Na dnu".

Dubina ljudskosti

Značenja ovih reči, dakako, nisu ista, ali se dopunjavaju. U dramama, u književnim delima, gotovo nikada nije reč prosto o huljama i ništarijama, o pukim, ogoljenim prestupnicima. Patnja o kojoj je reč u drami "Na dnu" nije samo zaslužena patnja, već ona neodvojiva od života i sudbina izvesnih ličnosti čija su patnja, nesreća i zlo, u izvesnom stepenu, uzvišeni. Jeste da je reč o "crnom suncu", ali i ova svetlost bogati egzistenciju, i ljudsko osećanje prisustva u svetu. Bez ove veličine i uzvišenosti Dostojevski, pa i drama Maksima Gorkog "Na dnu", prete da se srozaju na nivo kriminalne priče, hronike, feljtona.

Ljudi, piše Didro, "pljuju na sitnog lopova, ali ne mogu da uskrate izvesno poštovanje velikom zločincu". Ono što se u drami "Na dnu" ne može prevideti, i bez čega ove drame nema, je "plodan duh", filozofiranje koje dodiruje granice umnosti, bolesti, ludila, poezije. Ovog duha u klonuću, popločanog dubinom ljudskosti koja se rastače, i čiji užareni, svetleći komadi ocrtavaju čovekovu tamnicu, i dramatiku ljudske osujećenosti, ima u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i reditelja Paola Mađelija, ali ga nema dovoljno.

Nisko pao, kaže se, ali i na dnu života ovaj nemirni ranjeni duh dobro podnosi, i kao da kletvom, porugom, visokom emotivnošću, slavi život! Sve bi to valjalo da bude "čudo života", njegova lomača i čistilište, mesto žestine, velikog klonuća i stradanja, omraze i neiscrpive ljubavi. U izvesnoj meri ova predstava to i jeste, ali, opet, ne i dovoljno. Rečju, Mađelijeva predstava pati od "male snage", male vatre, male pobune, neznatnog uzleta, pa i nedovoljno visokog pada! Ta čuvena, patnička, neprebolna duša u ovoj predstavi ne pati od obilja i bogatstva, nedostaju joj sjaj i moć nečistih sila, vetrova i bura kontrapunkta, paradoksa. Ljudima koje srećemo u drami "Na dnu" pripada rizična majstorija mešanja, udvajanja, dodirivanja teško spojivog, duha pohvale i osporavanja, uzdizanja i poruge. Ako smo gomila govana, kako to razdraženi i ojađeni Mađeli tvrdi, onda smo još uvek i skupina anđela, ma koliko to bila iluzija!

Spojevi i slojevi

Zrelost iscrpljuje život kako to čini i rediteljev raspaljeni, ne odviše elegantan cinizam. Mađeli vapije za utopijama, ali ovaj duh koji se ne ostvaruje, nema značajnijeg udela u njegovoj predstavi. Ni krila, ni tegovi, u ovoj predstavi nisu dovoljno autentični, nepatvoreni. Ni kao vid iracionalne pobune, bunta, iskakanja iz monotonije i osrednjosti, Mađelijeva predstava nije dovoljno snažno profilisana. Svedenom, prepolovljenom tekstu drame (dramaturg Željka Udovičić), nedostaju Mhatovski potencijali, kapaciteti, dimenzije, veličina zamućene razornosti vode života na dnu.

Ovako inovirana Mađelijeva predstava je možda i odviše transparentna, da na kažem pojednostavljena. Bogatstvo ovog palog, i još rečitog duha, je u čudovišnosti mešavina, spojeva i slojeva, dodira, čistog i prljavog, tuposti i vidovitosti, surovosti i nežnosti, uzvišenosti i niskosti, iskrenosti do bola, i glume do neprepoznatljivosti. Sve to ove ljude "pali", osvetljava i čini ih neodoljivo životnim, uznesenim u padu, zavodljivim u bestidnosti, dirljivim u svireposti.

Ni ova crna vatra, ni ova varničenja, nisu dovoljno moćno aktivirani u predstavi Paola Mađelija. Produbljeno osećanje života za kojim je Mađeli sa strašću tragao, do nas ne dospeva u željenoj i očekivanoj punoći, raznoobrazju, povezanosti u jedinstvenu celinu, ne ovladava našim tromim dušama i mislima, ne drži nas u napetosti i stanju začuđenosti, zatečenosti. Ponor i nad njim užareno srce patnje mogao bi biti dramski govor ljudi dna. Rečitost, zgranutost i retorika nevoljnika kojima je puno obećano i koje je Bog "zatvorio odasvud".

U mizanscenu koji ne odiše visokom dramskom pronicljivošću i nepatvorenošću, dar i kapacitete da igraju velike patnike, tumače filozofije života kao dna, dokazuju Tamara Vučković kao Vasilisa Karpovna, Vojislav Brajović kao Satin i, u skromnijoj meri, Bogdan Diklić Glumac, Vojin Ćetković Baron, Nebojša Glogovac Vaska Pepel, Miodrag Radovanović Luka. Emotivnom nepotpunošću i melodramskim napadima, predstavu boje Dijana Marojević Ana, i Nada Šargin Nataša. Nešto su zagonetnije i punije Nastja Sonje Kolarčić i Kvašnja Tanje Pjevac. U ostalim ulogama, korektni, Josif Tatić, Ljubomir Bandović, Marko Baćović, Nikola Vujović. Dubljem i markantnijem profiliranju dramatičnosti predstave nedovoljno doprinose scenografija Đulija Bonaldija i Anuša Kastiljonija, kao i kostimi Leo Kulaša. Južnjaci bi rekli: "Tesno mi ga skroji nane (!)", ako je Mađeli krojač o kome je u ovoj narodnoj reč!