Више и мање од човека

Кажемо патња а има их на хиљаде сличних, па ипак, различитих, толико неједнаких, особених, да вас једне сатиру, друге, бар за извесно време, усрећују. Ма какве биле, а за патње у нашем Речнику има доста, мада не и довољно речи, оне нас тако тешке, често као Јовове, гурају у дубину, где је и радост, али и на дно живота, где су суровост и сировост, мука и злочињење, душевно и физичко.

Међу филозофијама човека мало је оних које мимоилазе улогу и моћ патње у обликовању људскости, душе и тела, културе, уметности. Код Достојевског, Чехова, Гогоља, Горког, на пример, да не помињем плејаду филозофа религије, патње, злочина и искупљења.

У узорне драме овог типа, чије протагонисте називамо маргиналцима, божијим људима и безбожницима, верницима и отпадницима, хуљама, лудама, видовњацима, паразитима, битангама, лакрдијашима, дангубама, скитницама, испичутурама, униженим и повређеним, особама мудрим и зачудним – спада и драма Максима Горког "На дну".

Дубина људскости

Значења ових речи, дакако, нису иста, али се допуњавају. У драмама, у књижевним делима, готово никада није реч просто о хуљама и ништаријама, о пуким, огољеним преступницима. Патња о којој је реч у драми "На дну" није само заслужена патња, већ она неодвојива од живота и судбина извесних личности чија су патња, несрећа и зло, у извесном степену, узвишени. Јесте да је реч о "црном сунцу", али и ова светлост богати егзистенцију, и људско осећање присуства у свету. Без ове величине и узвишености Достојевски, па и драма Максима Горког "На дну", прете да се срозају на ниво криминалне приче, хронике, фељтона.

Људи, пише Дидро, "пљују на ситног лопова, али не могу да ускрате извесно поштовање великом злочинцу". Оно што се у драми "На дну" не може превидети, и без чега ове драме нема, је "плодан дух", филозофирање које додирује границе умности, болести, лудила, поезије. Овог духа у клонућу, поплочаног дубином људскости која се растаче, и чији ужарени, светлећи комади оцртавају човекову тамницу, и драматику људске осујећености, има у представи Југословенског драмског позоришта, и редитеља Паола Мађелија, али га нема довољно.

Ниско пао, каже се, али и на дну живота овај немирни рањени дух добро подноси, и као да клетвом, поругом, високом емотивношћу, слави живот! Све би то ваљало да буде "чудо живота", његова ломача и чистилиште, место жестине, великог клонућа и страдања, омразе и неисцрпиве љубави. У извесној мери ова представа то и јесте, али, опет, не и довољно. Речју, Мађелијева представа пати од "мале снаге", мале ватре, мале побуне, незнатног узлета, па и недовољно високог пада! Та чувена, патничка, непреболна душа у овој представи не пати од обиља и богатства, недостају јој сјај и моћ нечистих сила, ветрова и бура контрапункта, парадокса. Људима које срећемо у драми "На дну" припада ризична мајсторија мешања, удвајања, додиривања тешко спојивог, духа похвале и оспоравања, уздизања и поруге. Ако смо гомила гована, како то раздражени и ојађени Мађели тврди, онда смо још увек и скупина анђела, ма колико то била илузија!

Спојеви и слојеви

Зрелост исцрпљује живот како то чини и редитељев распаљени, не одвише елегантан цинизам. Мађели вапије за утопијама, али овај дух који се не остварује, нема значајнијег удела у његовој представи. Ни крила, ни тегови, у овој представи нису довољно аутентични, непатворени. Ни као вид ирационалне побуне, бунта, искакања из монотоније и осредњости, Мађелијева представа није довољно снажно профилисана. Сведеном, преполовљеном тексту драме (драматург Жељка Удовичић), недостају Мхатовски потенцијали, капацитети, димензије, величина замућене разорности воде живота на дну.

Овако иновирана Мађелијева представа је можда и одвише транспарентна, да на кажем поједностављена. Богатство овог палог, и још речитог духа, је у чудовишности мешавина, спојева и слојева, додира, чистог и прљавог, тупости и видовитости, суровости и нежности, узвишености и нискости, искрености до бола, и глуме до непрепознатљивости. Све то ове људе "пали", осветљава и чини их неодољиво животним, узнесеним у паду, заводљивим у бестидности, дирљивим у свирепости.

Ни ова црна ватра, ни ова варничења, нису довољно моћно активирани у представи Паола Мађелија. Продубљено осећање живота за којим је Мађели са страшћу трагао, до нас не доспева у жељеној и очекиваној пуноћи, разнообразју, повезаности у јединствену целину, не овладава нашим тромим душама и мислима, не држи нас у напетости и стању зачуђености, затечености. Понор и над њим ужарено срце патње могао би бити драмски говор људи дна. Речитост, згранутост и реторика невољника којима је пуно обећано и које је Бог "затворио одасвуд".

У мизансцену који не одише високом драмском проницљивошћу и непатвореношћу, дар и капацитете да играју велике патнике, тумаче филозофије живота као дна, доказују Тамара Вучковић као Василиса Карповна, Војислав Брајовић као Сатин и, у скромнијој мери, Богдан Диклић Глумац, Војин Ћетковић Барон, Небојша Глоговац Васка Пепел, Миодраг Радовановић Лука. Емотивном непотпуношћу и мелодрамским нападима, представу боје Дијана Маројевић Ана, и Нада Шаргин Наташа. Нешто су загонетније и пуније Настја Соње Коларчић и Квашња Тање Пјевац. У осталим улогама, коректни, Јосиф Татић, Љубомир Бандовић, Марко Баћовић, Никола Вујовић. Дубљем и маркантнијем профилирању драматичности представе недовољно доприносе сценографија Ђулија Боналдија и Ануша Кастиљонија, као и костими Лео Кулаша. Јужњаци би рекли: "Тесно ми га скроји нане (!)", ако је Мађели кројач о коме је у овој народној реч!