Šampion koji je trčao u pogrešnom smeru

London – U svojoj prvoj trci Mohamed Mo Farah nije krenuo u pravom smeru, ali je danas tamo gde mu je mesto: među najvećim asovima na planeti. Ovaj Britanac, poreklom iz Somalije, zadivio je svet vihornim završnicama u trkama na 10.000 i 5.000 metara i postao tek treći u istoriji sa te dve olimpijske krune na istim igrama. I juče na Ostrvu nije bilo naslovne strane koja nije bila posvećena njemu, a neke su zapravo bile njegov poster. Slovo „m” koje pravi rukama iznad glave dok slavi pobedu, postalo je jedna od najčešće kopiranih poruka, pa je tako i Jusein Bolt po ulasku u cilj u trci 4h100 metara kopirao „m” što je oduševilo „autora”:

–Maštao sam da budem olimpijski šampion, ali ovo je san: osvojiti dva zlata na istim igrama. Bolt je legenda i videti da me oponaša, u trenutku kad je oborio svetski rekord, zaista je sjajno. Ne mogu da verujem. To je velika čast za mene.

Ali za razliku od Bolta, u Farahu nema ni malo samoljublja. Čista skromnost u trenutku kad mu se ceo svet divi. Tako, na podsećanje novinara da je predsednik Organizacionog komiteta igara Sebastjan Kou (proslavljeni trkač, olimpijski pobednik na 800 i 1.500 metara) rekao da će „Farah biti najveći britanski trkač svih vremena ako bude šampion i na 5.000 i na 10.000”, ovaj 29. godišnji trkač kaže:

–Ne, oni su legende: Stiv Ovet, Sebastijan Kou, Stiv Krem. Kou je uradio sve što se može: obarao svetske rekorde, olimpijske medalje, sve.

Ovu trojicu slavnih trkača često je gledao na „Jutjubu” da bi napredovao. Kaže da kod njega nema mnogo tajni. U pitanju je totalna posvećenost karijeri i – 200 pretrčanih kilometara nedeljno. Ni manje ni više od toga.

Ipak, njegove staze nisu uvek bile tako mekane kao ova na Olimpijskom stadionu u Londonu. Rođen je 23. marta 1983. u Mogadišu (Somalija), a u Londonu je od osme godine. U Somaliji je, kako kaže, imao pristojan život. Deda mu je radio u banci. Ali, kad je Somalija postala zemlja bezakonja, otmica i ubistava, prebegao je u Džibuti, zatim je jedno vreme bio kod bake u Holandiji, zatim je prešao u London. Olakšavajuća okolnost da dobije papire bilo je to što mu je otac rođen u Engleskoj. S njim su došla i dva mlađa brata.

Uprkos urođenoj upornosti, od njegove karijere trkača verovatno ne bi bilo ništa da u osnovnoj školi njegov talenat nije uočio nastavnik Alan Votkinson. Verovatno bi završio kao prosečan fudbaler...

– Strast mu je bila fudbal i maštao je da postane desno krilo Arsenala. Kada sam ga prvi put uzeo da trči za školski tim na jednom takmičenju u krosu, nije znao o čemu se radi pa je počeo da trči u pogrešnom smeru. Zatim je potrčao za ostalim dečacima i uspeo da stigne drugi. Nekoliko nedelja kasnije, na regionalnom prvenstvu, bio je četvrti iako nije imao sprinterice. Ali, imao je nešto posebno u sebi – rekao je Votkinson u jednom intervjuu za „Gardijan”.

Farahovi prijatelji i menadžer ističu da mu je Votkinson drugi otac, a atletika druga porodica. A i za neke stvari je morao sam da se izbori. Trebalo je preboleti i to što kao emigrant nije mogao da učestvuje na nekim takmičenjima u inostranstvu.

Kratko je radio u jednom restoranu brze hrane i u prodavnici sportske opreme. A onda je osvojio 10.000 funti (13.000 evra) na nacionalnoj lutriji i tako obezbedio sebi bolje treninge. Na predlog menadžera preselio se u jednu kuću u Tedingtonu koju je delio s vodećim kenijskim dugoprugašima. Jedan od njih je bio i svetski prvak na 5.000 metara Bendžamin Limo. Tada je shvatio zašto su Kenijci najbolji dugoprugaši:

–Oni trče, spavaju, treniraju i to je sve. To je postao moj način života. To je preduslov da bi se stiglo do svetskog vrha.

To što se rodio u Somaliji stvaralo mu je probleme u karijeri. Kad je pre dve godine krenuo na kamp u Portlandu, morao je u Kanadi da čeka američku vizu. Dobio ju je tek kada je poznati atletski trener Alberto Salazar, kod koga je išao, okrenuo neke zaljubljenike u trčanje koji rade u Ef Bi Aju.

Pre dve godine je prvi put ušao u istoriju, kada je na Evropskom prvenstvu u Barseloni osvojio prvo „zlato” u trci na 5.000 metara u istoriji Velike Britanije. Ta godina (2010) bila mu je mnogo važna jer se oženio sa Tanjom, drugaricom iz srednje škole, bivšom atletičarkom, koja će u septembru roditi bliznakinje (ona ima i kćerku iz prvog braka). Na svadbi je, pored ostalih, bila i čuvena britanska trkačica Pola Redklif koja je jedno vreme i finansijski podržavala njegovu karijeru.

Kada je ovog proleća izgubio četiri trke uzastopce pojavile su se prve sumnje u njega. Ućutkao ih je na mitingu Dijamantske lige u Oregonu gde je lako savladao u trci na 5.000 metara Kenenisa Bekelea, svetskog rekordera na 5.000 i 10.000. Sada je on na tim distancama najbolji. I zna se kome su posvećene zlatne medalje jer on će uskoro dobiti još dva „zlata”.

–Ove medalje sam osvojio za moje bliznakinje koje će doći na svet u septembru.