Ne udvaram se publici

Kragujevac – U bioskopu „Sinepleks” u šoping molu „Plaza” preksinoć je pretpremijerno prikazan film „Kad svane dan” reditelja Gorana Paskaljevića, o profesoru muzike koji u poznim godinama saznaje da su njegovi biološki roditelji bili Jevreji, stradalnici u logoru Staro sajmište u Beogradu. U sali sa tri stotine gledalaca, stojećim ovacijama pozdravljeni su legenda jugoslovenskog glumišta Mustafa Nadarević, Olga Odanović, Nebojša Glogovac, Zafir Hadžimanov, Filip David, i producentinja Jelica Rosandić.

Koscenarista Filip David ispričao je za naš list da ima mnogo jevrejske dece koja su za vreme Drugog svetskog rata izgubila roditelje, a ostala živa zahvaljujući tome što su ih prihvatile srpske porodice, odgajale ih kao svoju decu, i često im nisu ni govorile ko su im bili pravi roditelji.

„Staro sajmište nalazi se u centru Beograda, a malo ljudi zna da je tu bio Juden lager Zemlin, jedan od najstrašnijih nacističkih logora u ovom delu Balkana, gde je stadalo više od 5.000 žena, dece i staraca, uglavnom jevrejske, ali i romske nacionalnosti”, ističe David i dodaje da je u tom logoru prvi put oprobano gušenje žrtava gasom, tzv. dušegupka koja je kasnije primenjivana i u Aušvicu. Kamion pun ljudi išao je centrom Beograda ka Jajincima, puštan je gas a žrtve su bacali u već pripremljene jame” , kaže pisac.

„Posle logora Sajmište, koji je postojao od decembra 1941. do marta 1942, mesto je postalo prolazni logor, gde su žrtve iz Jugoslavije otpremane širom Evrope. Vlasti ovde obećavaju memorijalni centar”, kaže David i otkriva da roman koji upravo piše zahvata istu tu temu.

Reditelj Paskaljević objašnjava da sa Davidom sarađuje od svog prvog filma „Legenda o lapotu”, i kaže da su i ranije želeli da rade film „Lovac u mračnoj šumi”, o folksdojčerskoj banatskoj porodici, ali ostali su bez sredstava, da bi sada nastavili saradnju.

„Namerno sam ostavio duge kadrove da bih pustio prostor glumcima da im verujete do kraja. Da žive u kadru, a ne da glume, što je za reditelje rizično jer mogu da izgube ritam. Opominjali su me da napravim rez, ali dosta sam već rezao u filmovima, i hteo sam spor i krajnje jednostavan, film-esej. Kome se to ne dopada, može da izađe iz sale, nemam potrebu da se udvaram publici”, tvrdi Paskaljević.

On podseća da se ovom temom reditelji nisu bavili i da su ga mnogi pitali zašto nije prvo snimio film o našim žrtvama u Jasenovcu.

„Kao umetnik moram da se bavim zlom na našem prostoru. Nedićeva policija je poslala sedam hiljada ljudi u Topovske šupe i da nije bilo njegove saradnje sa kolaboracionistima logor Sajmište ne bi bio pun. Kada to kažete, hvataju vas za gušu jer svi žele da budu slepi pred zločinima koje su neki Srbi nekad napravili. Ako nemate odnos prema svojim zločinima, ne možete očekivati da se priznaju ni vaše žrtve. Moja dužnost je da govorim o zlu u svom narodu”, smatra Paskaljević.

Kako dodaje, o ovoj temi ne zna se gotovo ništa. Kaže da je, pred svedocima, zaustavio deset ljudi i pitao ih šta znaju o Sajmištu. Dvoje je znalo da je „bio neki logor”, ostali „pojma nemaju”.

„Zaborav je naša najveća boljka. Na Sajmištu gde su stradali ljudi koji su se izjašnjavali kao Srbi Mojsijeve vere, sada žive Romi i izbeglice. Zida se i džamija, `na divlje`. Ne može čovek svega da se seća, ali nemate pravo da ne osudite zločine koji su u vaše ime izvedeni. To je jedino mesto holokausta u Evropi, kaže istoričar Kristofer Braunung, koje nema obeležje. Predrag Ejdus u filmu priča autentičnu priču o svojoj babi i dedi, koji su se kao Jevreji krili kod akademika Pavla Savića, neko ih je potkazao i odveli su ih u logor. Od 30.000 Jevreja, u Beogradu ih je danas tri hiljade, podseća reditelj.

Na kraju razgovora sa filmskom ekipom prisećamo se natpisa na Aušvicu koji opominje da narod koji zaboravi svoju istoriju, zaslužuje da je ponovo proživi.

----------------------------------------------

U ljude se uvukla bezosećajnost

"Trebaće nam dosta vremena da se osvestimo. Zločini se ponavljaju, uspomene ništa ne znače, i svaki put moraš dobiti udarac u glavu da te zaboli. Koliko god da detetu kažeš pec, dok ne dotakne plamen, ono ne veruje.", kaže za naš list Mustafa Nadarević. "U filmu se vidi i nadolazeći fašizam, ali ne bih o našem čemeru jer na mene onda sedne neka tuga. Previše imamo naroda zaostalog. Premalo svesti. Vidim da ljudima smetaju deca što se igraju i vrište. Naš živčani sistem je slab, sve nam smeta. Sve se više čuje: da mi je da "odapne" stari pa da prodamo konačno taj stan. U ljude se uvukla neka bezosećajnost. Prag tolerancije je nizak i svako može da eskplodira. Ja se čuvam, čitam i igram golf. Meša je u "Tvrđavi" napisao: da je država pametna dala bi raji udicu u ruke, i ne bi bilo nereda, jer voda smiruje", kaže glumac dodajući da kroz prizmu male ironije piše autobiografiju.