Srpsko-albanska neravnoteža

Andre Libih je profesor međunarodne istorije i politike i upravnik postdiplomskih studija na Institutu za međunarodne studije u Ženevi, jednoj od najboljih postdiplomskih škola u Evropi. Osnovne teme Libihovog naučnog interesovanja su centralna i istočna Evropa, kao i ideologije u prošlom i pretprošlom veku, a njegove knjige o položaju Roma, o sudbini ruske socijaldemokratije u izbeglištvu posle Oktobarske revolucije, kao i o manjinama u našem delu sveta visoko su cenjene u akademskim krugovima. U Švajcarskoj je poznat i kao kritičar nekih poteza Haškog tribunala, a kada je ministarka spoljnih poslova Mišlen Kalmi-Rej (koja je trenutno i predsednica Konfederacije) podržala nezavisnost Kosova, Libih joj se javno suprotstavio, navodeći da je "ugrozila švajcarsku neutralnost". Ovaj stručnjak nedavno je boravio u Beogradu, gde je polaznicima Diplomatske akademije Ministarstva spoljnih poslova održao predavanje o istoriji pokreta za samoopredeljenje u 19. i 20. veku.

- Represija kao argument? Da, slična teza postoji i u slučaju Izraela i Palestinaca - većina je uverena da Izraelci nikada neće Palestince gledati kao jednake sebi, pa Palestinci zato zaslužuju sopstvenu državu. Neki opet misle da je rešenje u tome da se napravi dvonacionalna država, ali oni su u manjini. U slučaju Albanaca, argument za nezavisnost u jeku rata 1999. bio je vrlo jasan. Albanci su bili proterani s Kosova i to je očigledan argument u korist nezavisnosti. Te slike ostale su u glavama ljudi.

- ... za dobrobit Albanaca, tačno. Ipak, u to vreme se smatralo da se ne može sudbina Albanaca prepustiti Miloševiću, da se ničija sudbina uostalom ne sme prepustiti Miloševiću. Zato je ranije prihvaćena i secesija drugih bivših jugoslovenskih republika od Srbije. Sve dok je u Beogradu na vlasti bio represivni režim, bilo koji narod koji je želeo da se od njega odvoji i napravi sopstvenu državu imao je odobrenje i blagoslov za to. Na žalost pobornika te argumentacije, Miloševićev režim je pao, mada ne zbog rata na Kosovu, kako neki žele to da predstave. Tako da danas u Srbiji imate režim koji se može porediti sa bilo kojim u regionu. Iako srpske vlade možda nisu stabilne, ne može se reći da bi bilo ko zažalio ako bi Beograd imao kontrolu nad Albancima. Neki kažu da između Srba i Albanaca ima toliko zle krvi da je pomirenje nemoguće, ali mislim da je to sasvim kratkovidi istorijski pogled na stvar. Pogledajte Nemce i Francuze, oni su se pomirili vrlo brzo posle rata.

Tako da mislim da argument o represiji nad Albancima zbog koje oni sada zaslužuju državu nije baš jak. Jedini argument koji kosovski Albanci imaju jeste da bi ih Srbi ponovo tlačili čim dobiju priliku za to, a to nije dovoljno ubedljivo. Zato moraju da nađu druge argumente, a jedan od njih je bezbednost u regionu. Kosovari sada ucenjuju međunarodnu zajednicu govoreći: "Mi ćemo uvek biti nezadovoljni, pa će ovde stalno biti nemira, gledaćemo preko granice ka Makedoniji..." Drugim rečima "Bićemo loši dok nam ne date državu, a kad nam je date, bićemo dobri". Takav argument bio je efikasan u prošlosti, iako nije baš pošten. Ipak, uspevao je. I Srbi mogu da koriste isti argument i da kažu da će biti toliko nezadovoljni ako Kosovo dobije nezavisnost da će praviti probleme. Međutim, niko, čini mi se, ne veruje u to, jer je jasno da su Srbi umorni od ratova. Možda to može da se posmatra kao neravnoteža u vezi s Kosovom - postoji verodostojna pretnja da će Albanci pribeći nasilju ako ne dobiju nezavisnost, a ne postoji verodostojna pretnja da će Srbi biti nasilni. To je argument bezbednosti, ali postoji i želja međunarodne zajednice da izađe sa Balkana, koji je postao drugorazredno polje interesa. Sada su u centru pažnje Bliski istok i verovatno centralna Azija. Izbor je između onoga što kažu Albanci - da će biti srećni ako dobiju državu i da će situacija na Balkanu biti mirna, i onoga što kažu Srbi - ako nam dozvolite da očuvamo državu, ovo će i dalje biti međunarodno pitanje koje neće biti brzo rešeno. To je, mislim, ta neravnoteža.

- Zanimljivo je da se Evropska unija do 1989. godine nije ni bavila manjinama, zbog toga što manjine nisu bile tako mnogobrojne u starim članicama EU, a čak i ako su postojale, nisu bile priznate kao manjine. Ključni osnivač Evropske unije je Francuska, a i pored toga što se u Francuskoj mogu identifikovati manjine - Bretonci, Alzašani, zatim Katalonci i Baski na jugu - francuska ideologija je da u Francuskoj žive samo Francuzi i Francuskinje. Zvanični Pariz odbija da potpiše međunarodne sporazume o manjinama ili je rezervisan prema dokumentima kao što su Povelja o regionalnim i manjinskim jezicima. Francuska ima klasičan stav, klasičan stav Republike, da u toj zemlji žive samo Francuzi i da se država ne bavi time kojim jezikom oni govore privatno ili koje običaje privatno poštuju. Ta je politika bila veoma uspešna. Francuska je zemlja s velikim prilivom imigranata, imala je mnogo Italijana, špansko ime Garsija bilo je jedno vreme najpopularnije, bilo je dosta ljudi iz istočne Evrope - Poljaka, Jevreja, Srba... Svi su se oni tu akumulirali i sebe smatrali Francuzima. Tek se sada ta akumulacija stavlja pod znak pitanja, pošto je Francuska uspela da "svari" sve te ljude, ali je sada došla do granice... U kampanji za predsedničke izbore sada se priznaje da je francuski model totalne asimilacije propao. Zbog toga doskora Evropska unija, zbog stava Francuske i drugih zemalja, nije ni imala politiku prema manjinama, pa je to pitanje ostavljala svakoj članici da rešava u skladu sa svojim unutrašnjim uređenjem. Tek kad je EU počela da se širi, ona je postala svesna tog pitanja i počela je da usvaja norme i pravila, koja zapravo važe za nove članice. Tako da su "stare" članice EU poručivale kandidatima da ih ne pitaju za njihove manjine, već da se brinu za sopstvene.

- U "glavnom gradu" EU, Briselu, postoji velika tenzija između Flamanaca i Valonaca. Da li znate da se na svakoj železničkoj stanici u Briselu voz najavljuje prvo na francuskom, a onda na holandskom, pa se onda sledeći voz najavljuje prvo na holandskom, a onda na francuskom? Ako se dva voza zaredom najave na francuskom, neko će se žaliti nadležnima. Ja znam Belgijance Flamance koji odlično govore francuski, ali ga nikad neće govoriti u samoj Belgiji, već samo kad su u inostranstvu. A to sve u glavnom gradu Evrope, gde treba da postoji "evropski mentalitet". Naravno, jedan od načina da se ovaj problem prevaziđe bio bi da svi govore engleski. Hoću da kažem, da čak i kad granice padnu, ljudi se čvrsto drže svojih etničkih identiteta.

- Neke zemlje jesu, kao Španija koja je napravila de fakto federalni sistem. Oni to ne zovu federalizmom, ali imaju autonomije u kojima su manjine zadovoljne. Ne sve, jer ima radikalnih Baska, na primer, koji traže nezavisnost. Mislim da je ovde, u vašoj zemlji i drugim okolnim zemljama problem bio što su se zahtevi manjina poklopili sa periodom velikog osiromašenja. Kad nema sredstava, načina da se manjinske oblasti "podmažu", onda pitanje manjina zahteva drugačiju vrstu snage, što može da bude veoma opasno. U slučaju Španije bilo je dosta prebacivanja fondova u siromašne krajeve. Katalonija je bogata, Baskija napreduje, iako je imala problema. Ako ljudi stoje dobro ekonomski, to ne znači da gube svoj etnički identitet, što je nekada bila teorija, ali znači da njihovi zahtevi postaju manje akutni.

- Koliko je iskren ruski stav? Mislim da Rusija brine i da se oseća obaveznom prema Srbiji zbog stava Moskve tokom kosovskog rata. Rusija je tada trebalo da posreduje, ali je to propalo i Rusi misle da su tada izigrani i osećaju obavezu prema Srbiji. Oni nisu naklonjeni Albancima, kao što su im naklonjene Sjedinjene Države, na primer. U Moskvi ne postoji albanski lobi. Oni su pre svega zabrinuti zbog problema s Čečenijom, koji se očigledno može porediti s Kosovom, ali samo u neku ruku. Za razliku od Kosova, Čečenija je enklava, a i teroristički aspekt je tamo mnogo vidljiviji nego što je bio na Kosovu, pa se sukob može opisati kao rat protiv terorizma. Srbi nikada nisu mogli kredibilno da taj termin iskoriste za svoje operacije na Kosovu. Tako da postoji određena bojazan u vezi sa Čečenijom. Na drugoj strani, postoji i drugačija vrsta bojazni - za nepriznate republike na postsovjetskim teritorijama, pre svega za Abhaziju i Južnu Osetiju. Ako bi u Ujedinjenim nacijama bio postignut dogovor da se Kosovu da nezavisnost, onda bi to bilo nauštrb Gruzije, koja bi izgubila Abhaziju i Južnu Osetiju. To bi SAD dovelo u veliku nepriliku, jer su one upravo Gruziju izabrale za svoj oslonac na Kavkazu. To bi takođe uznemirilo mnoge države koje imaju takozvane zamrznute konflikte, jer bi moglo da znači početak trenda stvaranja novih država. Ko zna šta bi se desilo sa Nagorno-Karabahom? Azerbejdžanci bi se plašili da će on postati država, Jermenima bi to odgovaralo... Ipak, i Rusija bi mogla da živi s nezavisnim Kosovom.

Ali, i Kinezi bi mogli da se umešaju, jer šta bi se desilo sa Tajvanom, Tibetom, Sinđanom? Kinezi uostalom mogu da urade nešto što se u drugim delovima sveta ne smatra prihvatljivim. Kao što su upravo pred početak sukoba u Makedoniji stavili veto na produžetak mandata snaga UN u toj zemlji jer je ona priznala nezavisnost Tajvana. To nije bilo povezano, ali je Kina želela da pokaže svoj stav. Mislim da će biti pokušaja da se glasanje u Savetu bezbednosti odloži da bi se pronašla neka vrsta kompromisa sa Rusima, a onda bi moglo da bude trgovine, u smislu da ako se govori o Kosovu, onda treba govoriti i o Pridnjestrovlju ili o naftovodima i gasovodima.