Predeli slikani – ustima

Kad si živ, mora se i živeti, reče Rade Radulović, stavi u usta četkicu sa specijalnim dodatkom, umoči je u boju na paleti, okrete se štafelaju i napravi potez. Kad on to radi čini se da nema ništa lakše od toga, a u stvari je decenijama sticao mukotrpno iskustvo. Pokatkad u kolicima, mnogo češće u ležećem položaju. Ni sada nije lako, brzo se umara, ali ne odustaje. Najsrećniji je dok slika.

Rade kaže da je nakupio tu negde 58 godina, traži malo vremena da sabere. Sabira,valjda,od onog kobnog leta 1969, kada je u Ulcinju skočio u vodu, udario glavom o stenu, povredio peti vratni pršljen i ostao oduzet odatle nadole. Zauvek.Tada je imao 15 godina, bio je neobuzdani klinac koji nije baš voleo sedenje i učenje u školi, nekako mu je više od ruke išla „praksa”. A sudbina mu je, eto, namenila totalnu kvadriplegiju i večno sedenje u kolicima ili ležanje u krevetu.

Poslednjih 11 godina taj Radetov krevet nalazi se u Domu za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Po njegovom osmehu i ozarenom licu reklo bi se da mu je tu dobro, onoliko koliko u njegovoj koži može da bude dobro. Najbolje mu je kad slika, a nije mu loše ni kad je tu radni terapeut Milanka Zečević. Insistirao je da se i sa njom fotografiše, da mu ona priđe i da ga zagrli.

U vreme kada se Radetu desila ova nesreća nije bilo nekih silnih konzilijuma i lečenja po inostranstvu, a nije bilo ni para za tako nešto. Imao je dve ekstenzije bez ikakvog rezultata. Prvu u Risnu, drugu u Beogradu, a onda i jedinu operaciju, koja mu je omogućila da delimično pokreće ruku iz ramena, ali ne i da je ispruži, niti da otvori šaku. U njegovoj situaciji to je veliki uspeh, jer mu ipak omogućava da tom rukom pomoću džojstika pokreće elektromotorna kolica kojima se izveze u dvorište Doma, ili ode do majke i brata koji stanuju na Novom Beogradu.

Velika je sreća što je Rade još u osnovnoj školi imao osećaj za slikanje, pa je znao u kom pravcu da krene s radnom terapijom.

– Sada – veli – radim otprilike jednu sliku mesečno i to sve ulje na platnu, a u početku sam radio samo drvenim bojicama. Kad mi je slučajno došla olovka u usta, shvatio sam da i tako može da se dobije osećaj, ali zaista treba dosta prakse. Uglavnom slikam prirodu, a slike šaljem u Švajcarsku, u jedno udruženje invalida koji rade isto kao ja, ustima ili nogama. Oni tamo, valjda, prave nekakve izložbe, a nama daju stipendiju da pokrijemo materijalne troškove i da se razvijamo sve više. Veliki mi je problem što u Beogradu ne mogu da nađem nekog slikara koji bi dolazio da me podučava, a ne znam ni gde bih se raspitao.

Na kraju našeg razgovora, Rade je vešto uspeo skvrčenim prstima da ukuca broj mobilnog telefona u sićušni aparat, istovremeno šaljući usmenu poruku svima do kojih može da dopre.

– Put je otvoren samo u meri u kojoj se trudiš da ga otvoriš. Ne treba odustati pred bilo kakvom preprekom, samo tražiti način da se ona savlada. Ništa nije odmah otvoreno i jasno, ali kad se trudiš sve se razjasni i nalazi se rešenje. Samo volja, htenje, ljubav... to su elementi koji pokreću napred. I, naravno, moraš biti optimista, to se podrazumeva.