Upodobljavanje gradova

Politička kultura u Srbiji kao da nije dovoljno gostoljubiva da bi održavala demokratske institucije. U periodu tranzicije i konsolidacije demokratije može doći do svojevrsnog nesklada između političke kulture i političkih institucija. Uspavana, dugi niz godina dominantna – autoritarna politička kultura se budi. Tu su portreti i idoli, tu je Putin kao novi spasilac („samo on je mogao da pobedi Nikolića”), imamo (pod)sećanje na parole „Niko ne sme da vas bije”, obećanja „uhapsićemo”, ali i stvarnih hapšenja. Doduše i diskretnih puštanja iz zatvora. Logika je: „Vi ste naše, mi ćemo vaše”! Uvek se hapse ljudi jedne opcije. Uglavnom one koja je trenutno u opoziciji. U takvom ambijentu institucije i procedure gube na značaju, reči još više. Istina je polovična, pravda je selektivna. Oko nas je laž i mimikrija, ketmani i kameleoni. „Departizacija je bila samo priča za kampanju”. Drugim rečima, naivan i lakoveran je onaj ko se „prima” na takav diskurs. „Obećanje – ludom radovanje”. Partije vole da uzjašu državu. Sve je isto samo se jahači menjaju. Funkcije, resori i resursi su samo plen. Koalicioni sporazumi su čista podela kolača. To je igra u kojoj nema ni nevinih, ni naivnih. Ako je politička kultura „određeni obrazac delovanja i ponašanja” ovaj film je već viđen.

Politička kultura u Srbiji je manje participativna a više podanička ili „poslušnička”. Političari ne samo da su senzibilni na parohijalnu kulturu, već su njeni kreatori i implementatori. Gospodari se menjaju. Sluge i službe su iste, kao i rituali. Stranke, programi i političari (kandidati) su se komercijalizovali i prilagodili potrebama. Pokušati da dokažete suštinske razlike između vlasti i opozicije isto je kao i dokazivanje koje farmerke su original a koje iz Novog Pazara. Parlamentarna demokratija je u opasnosti da se svede na čisto cenkanje ili pogađanje. „Kupi me, prodaj me, novac u rukama. Tako lepljiv od znoja, tako mastan od krvi”. EKV je bila proročanski bend. Još samo da ih je više ljudi ukapiralo. Milan Mladenović je bar dobio svoj trg kod Doma omladine. Ne bi bilo dobro da je s njima propao i rokenrol u Srbiji! Zato ministri citiraju Caneta iz „Partibrejkersa”: ,,Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj” , jer „ko nije razumeo Caneta nije razumeo ni društvo”. Dobro bi bilo da ih ministar prosvete uvrsti u nastavu kao obaveznu literaturu o anatomiji našeg društva ali i o hronologiji našeg ponora.

Građani su sluđeni i zbunjeni. Umesto slobode izbora nudi ima se „Čiča Gliša – čudo od slatkiša”. Demokratsko raspoloženje oscilira između apatije i hiperparticipacije, između populizma i anarhizma. Ko se još seća projekta ,,Rimtutituki”? Teoretičari političke kulture su smatrali da demokratija pretpostavlja civilnu, odnosno građansku kulturu u kojoj građanin nije hiperaktivan već potencijalno aktivan. Građanin nije neprekidno aktivan u politici, ali ne ni samo od izbora do izbora. Građanin u građanskoj kulturi ima „rezervu uticajnosti”. On ima mogućnost delovanja ako se pojavi potreba. U Srbiji takva potreba ne prestaje. I kada se građani aktiviraju, političke elite bi rado da ih upregnu kao pešadiju za međusobne obračune.

Mogu li opstati demokratske institucije bez demokratske političke kulture? Demokratija u institucionalnom smislu pretpostavlja stabilnost. Kako se ona može postići u atmosferi permanentnog nespokojstva profesionalaca u državnoj upravi koji uprkos izbora na konkursu imaju status „listopada”. Tako se kreira ambijent „suncokreta” u kojem se jača poslušnički mentalitet i razvija podaništvo. Ne u onoj meri u kojoj su službenici „robovi zakona”, već se razvijaju veštine preletanja i presvlačenja, potkazivanja i ulizivanja.

„Oskudica” je „postmaterijalističke vrednosti” svela na preživljavanje i sastavljanje kraja s krajem. To je atmosfera straha, nesigurnosti, neizvesnosti i beznađa. Kakvo plodno tle za autoritarizam! To je politika niskih potreba i malih pomaka. Stezanja i popuštanja. ,,Promene, promene, još jedna prevara”. Sve dok postoji nesklad između demokratske političke kulture i političkih institucija, teško je govoriti o demokratiji kao „jedinoj igri u gradu”. Jedina igra u Srbiji trenutno svodi se na „upodobljavanje” gradova i opština republičkoj vlasti. I onda Ceca: ,,Znam za jedan grad zove se Beograd”. Folk-kultura je ovih dvadesetak godina potisnula rok kulturu. Rokeri, vreme je! Narodnjaci više nisu „kon-za”. Nakon serija o seljacima, pinkovci se okreću urbanoj publici, dok naši reditelji jedni druge u bici za ,,Oskara” oslovljavaju sa ,,ljak-se”. Ima li građana bez grada? Gradski vazduh čini ljude slobodnim. Da li postoji nostalgija na šetnje iz devedesetih dok pomoćnik ministra kulture najavljuje „prvi srpski kulturni ustanak”? Kako je krenulo, sačekaj, možda će sutra ovo biti ,,dobra stara vremena”.