Najsuperiornije biće u kosmosu

Samosvest je ono što vrednuje kod svake, posebno ženske osobe. Na tom individualnom osećaju samog sebe, insistira Nenad Prokić, dramaturg, reditelj i pisac. Profesor na katedri za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, čovek čiji stavovi decenijama unazad trpe oštre kritike, ali istovremeno imaju snagu da žestoko provociraju malograđansku svest, dosledan je svojim shvatanjima i kada je u pitanju žensko biće.

Njemu nije ideal poslušna žena. Ona koja je ostavljena bez ličnog i profesionalnog angažmana.

Ovog, u pozorišnim krugovima znanog estetu i dobrog besednika, za razliku od većine pripadnika svoga roda, ne odbijaju one koje su odlučne, samouverene, hrabre i ambiciozne. Ne uzmiče ni pred talentovanim, umnim, čak i pomalo retorički drskim ženama i njihovim životnim konceptima.

– Žena je, hteli to da priznamo ili ne, najsuperiornije biće u kosmosu. Ona daje život, a to je neponovljiva, krajnja kreacija. U svemu je, zapravo, jača od muškarca. I kad pati i kad voli. Kad plače i kad se raduje. Nadmoćna je u svemu. Od seksa do svih ostalih aspekata kulturnog i društvenog života. Sa druge strane, ima jedna vekovna nedokučivost za muškarce kada je ona u pitanju. A, reč je o tome da žena ima talenat da bude prisutna i odsutna. Kao u slikama starih kineskih majstora. Taman kad muškarac pomisli da je uhvatio njenu suštinu, ona promeni svoje obličje. Izmeni svoju narav, svoje karakteristike. Te nagle, munjevite promene deluju na muškarca kao ekonomske šok terapije u tranzicionim društvima. Čitav nesporazum između muškarca i žena, zapravo, zavisi od jednog. Od toga da li je žena prisutna ili je, svojim mislima, idejama, maštom, u datom trenutku u nekom drugom prostoru i vremenu – razmišlja Prokić. On komentariše da nema takvu vrstu nesporazuma sa ženama. Ono što na njega deluje odbijajuće jeste žena koja nije u stanju da se saobrazi sa svojim planovima i realnim trenutkom.

Iako se Prokićeva shvatanja dovode u vezu sa naprednom mišlju, interesantno je da on ostaje blizak tradicionalnom zapažanju, po kome je žena na onom polu gde se prima, dok je za muškarca rezervisano mesto davaoca.

– Princip vernosti i iskrenosti se kod njih potpuno drugačije tretiraju. Žene su te koje život više, jače, oštrije seku makazama. Ona je spremna da u trenutku ceo život isecka na komade zbog vernosti. To joj je jako bitno. Muškarci su tu, čini mi se, mudriji. Meni je to shvatljivo. Ali voleo bih da vidim tog ratnika, tog vladara i heroja kako bi se on ponašao kada bi morao da se nosi sa ženskim hormonalnim problemima – primećuje naš sagovornik. Pisac je mišljenja da bez obzira na pisanu polnu, rodnu ili zakonsku ravnopravnost, žena u stvarnosti nema jednake pozicije.