Најсупериорније биће у космосу

Самосвест је оно што вреднује код сваке, посебно женске особе. На том индивидуалном осећају самог себе, инсистира Ненад Прокић, драматург, редитељ и писац. Професор на катедри за драматургију Факултета драмских уметности у Београду, човек чији ставови деценијама уназад трпе оштре критике, али истовремено имају снагу да жестоко провоцирају малограђанску свест, доследан је својим схватањима и када је у питању женско биће.

Њему није идеал послушна жена. Она која је остављена без личног и професионалног ангажмана.

Овог, у позоришним круговима знаног естету и доброг беседника, за разлику од већине припадника свога рода, не одбијају оне које су одлучне, самоуверене, храбре и амбициозне. Не узмиче ни пред талентованим, умним, чак и помало реторички дрским женама и њиховим животним концептима.

– Жена је, хтели то да признамо или не, најсупериорније биће у космосу. Она даје живот, а то је непоновљива, крајња креација. У свему је, заправо, јача од мушкарца. И кад пати и кад воли. Кад плаче и кад се радује. Надмоћна је у свему. Од секса до свих осталих аспеката културног и друштвеног живота. Са друге стране, има једна вековна недокучивост за мушкарце када је она у питању. А, реч је о томе да жена има таленат да буде присутна и одсутна. Као у сликама старих кинеских мајстора. Таман кад мушкарац помисли да је ухватио њену суштину, она промени своје обличје. Измени своју нарав, своје карактеристике. Те нагле, муњевите промене делују на мушкарца као економске шок терапије у транзиционим друштвима. Читав неспоразум између мушкарца и жена, заправо, зависи од једног. Од тога да ли је жена присутна или је, својим мислима, идејама, маштом, у датом тренутку у неком другом простору и времену – размишља Прокић. Он коментарише да нема такву врсту неспоразума са женама. Оно што на њега делује одбијајуће јесте жена која није у стању да се саобрази са својим плановима и реалним тренутком.

Иако се Прокићева схватања доводе у везу са напредном мишљу, интересантно је да он остаје близак традиционалном запажању, по коме је жена на оном полу где се прима, док је за мушкарца резервисано место даваоца.

– Принцип верности и искрености се код њих потпуно другачије третирају. Жене су те које живот више, јаче, оштрије секу маказама. Она је спремна да у тренутку цео живот исецка на комаде због верности. То јој је јако битно. Мушкарци су ту, чини ми се, мудрији. Мени је то схватљиво. Али волео бих да видим тог ратника, тог владара и хероја како би се он понашао када би морао да се носи са женским хормоналним проблемима – примећује наш саговорник. Писац је мишљења да без обзира на писану полну, родну или законску равноправност, жена у стварности нема једнаке позиције.