O starosti

Poštovani Davide Albahari,

Vaš projekat „Starost“ zamišljen je kao pokušaj pružanja odgovora na niz pitanja koja se neminovno nameću kad je reč o ovoj temi. Treba iskreno prići problemu starosti, čak etapama starosti koje su neizostavne, koje se prosto nameću, pogotovo kada postoji volja da se te etape rasvetle kao celine, bez prenemaganja, bez prikrivanja problema, bez lažnog stida, sa izvesnom radoznalošću i verom u neka rešenja, biološka, fizička, psihološka, čak i filozofska. Šta nam znači starost? Šta očekujemo od starosti? Da li nas ova pitanja navode na pesimizam? Ne bi trebalo. Teške misli ponekad vode u apatiju, a ponekad su izazov za nekog kome je dosadilo da se neprestano žali i vajka na nešto što je neminovno. „Čak i sunce stari!“ Zar to nije hiperbola koja hoće da nas ohrabri da nastavimo u svom naumu, da budemo dosledni u traganju, ma koliko nam to izgledalo riskantno, čak opasno? Držati se svemirskog programa, to na neki način pomaže nama, onima koji ne vole da mnogo teoretišu. Koji se ravnaju po položaju našeg sunca i našeg meseca, iako nemaju veliko znanje o prirodi galaksija, o prirodi kosmosa. Imaju sunce i mesec, i zvezde, naravno, daleko, daleko u kosmosu, pa ipak još bliske nama, kao jato koje nam ublažava mrak, bez straha, ne misleći o mraku svemira kao nepredviđenom beskraju.

Žaljenje za mladošću? To smo već osetili. Ne samo osetili već i ponešto izgubili u toj borbi interesa, u tom odnosu strahova i interesa. Božanskog i ličnog. Sukob „star-mlad“, u kojem su samo dve opcije podjednako iscrpljujuće u svom suprotstavljanju granicama. Ceniti starost. Provocirati mladost. Može li to osvežiti zamorenog intelektualca neodređenih godina? Ili ženu intelektualku koja gubi smisao za detalje u svom pisanju, slikovite detalje jednog okruženja koje preti da je uguši svojim čistunstvom, svojom pedanterijom, i najzad, što da ne, onim što sve to pobeđuje u dobrom smislu, jednom pomirenju koje opet može postati pružena ruka stvaraocima koji se plaše svog udela, koji sumnjaju u sebe, u svoje stvaralaštvo koje im izmiče. Starost kao radost ili tugovanje. Nada je spremna na pomirenje, na dogovor. Ona uslovljava ono što može da se uslovljava. Ali, šta je sa onim što se ne može uslovljavati. Starost je to iskusila. Shvatila domete svog učestvovanja u projektima koji su burni, izazovni, pa ipak bez koegzistencije, i dalje. Starost je mudra, uprkos onoj mladosti koja želi da je skine s trona, da uzme u svoje ruke sve ono što joj pomaže da opstane. Ali, to treba znati. I ako je to dobro, raditi na tome. Raditi na podmlađivanju duha, onih sfera s kojima možemo da se povežemo u stvaralačkoj igri, bez trvenja, jednoj slobodi duha koji pristaje na igru s ciljem da osvetli i poveže suštinska pitanja i suštinske odgovore u svom svetu oplemenjenom onim fikcijama koje se pretvaraju u realnost, koliko je to moguće, realnost spremnu da prihvati suštinski nove vrednosti, vanvremenske, imajući u vidu prošlost, sadašnjost i budućnost. Biti uvek spreman na dosluh, na stvaralačku igru, na otkrivanje budućnosti i prošlosti sjedinjenih u amalgam koji je teško i možda čak nemoguće ujediniti. U svakom slučaju, bar ćemo svojim odustajanjem ili prihvatanjem novih činjenica opet biti vraćeni u igru, bez obzira na godine, naše godine i našeg vremena. Vraćeni u igru. To zvuči optimistički. I neka požive dobra starost i dobra mladost. Neka spremno prihvate ono što im se nudi! I što ih podstiče neprestano.

U Novom Sadu, 8. novembra 2011. godine