О старости

Поштовани Давиде Албахари,

Ваш пројекат „Старост“ замишљен је као покушај пружања одговора на низ питања која се неминовно намећу кад је реч о овој теми. Треба искрено прићи проблему старости, чак етапама старости које су неизоставне, које се просто намећу, поготово када постоји воља да се те етапе расветле као целине, без пренемагања, без прикривања проблема, без лажног стида, са извесном радозналошћу и вером у нека решења, биолошка, физичка, психолошка, чак и филозофска. Шта нам значи старост? Шта очекујемо од старости? Да ли нас ова питања наводе на песимизам? Не би требало. Тешке мисли понекад воде у апатију, а понекад су изазов за неког коме је досадило да се непрестано жали и вајка на нешто што је неминовно. „Чак и сунце стари!“ Зар то није хипербола која хоће да нас охрабри да наставимо у свом науму, да будемо доследни у трагању, ма колико нам то изгледало рискантно, чак опасно? Држати се свемирског програма, то на неки начин помаже нама, онима који не воле да много теоретишу. Који се равнају по положају нашег сунца и нашег месеца, иако немају велико знање о природи галаксија, о природи космоса. Имају сунце и месец, и звезде, наравно, далеко, далеко у космосу, па ипак још блиске нама, као јато које нам ублажава мрак, без страха, не мислећи о мраку свемира као непредвиђеном бескрају.

Жаљење за младошћу? То смо већ осетили. Не само осетили већ и понешто изгубили у тој борби интереса, у том односу страхова и интереса. Божанског и личног. Сукоб „стар-млад“, у којем су само две опције подједнако исцрпљујуће у свом супротстављању границама. Ценити старост. Провоцирати младост. Може ли то освежити замореног интелектуалца неодређених година? Или жену интелектуалку која губи смисао за детаље у свом писању, сликовите детаље једног окружења које прети да је угуши својим чистунством, својом педантеријом, и најзад, што да не, оним што све то побеђује у добром смислу, једном помирењу које опет може постати пружена рука ствараоцима који се плаше свог удела, који сумњају у себе, у своје стваралаштво које им измиче. Старост као радост или туговање. Нада је спремна на помирење, на договор. Она условљава оно што може да се условљава. Али, шта је са оним што се не може условљавати. Старост је то искусила. Схватила домете свог учествовања у пројектима који су бурни, изазовни, па ипак без коегзистенције, и даље. Старост је мудра, упркос оној младости која жели да је скине с трона, да узме у своје руке све оно што јој помаже да опстане. Али, то треба знати. И ако је то добро, радити на томе. Радити на подмлађивању духа, оних сфера с којима можемо да се повежемо у стваралачкој игри, без трвења, једној слободи духа који пристаје на игру с циљем да осветли и повеже суштинска питања и суштинске одговоре у свом свету оплемењеном оним фикцијама које се претварају у реалност, колико је то могуће, реалност спремну да прихвати суштински нове вредности, ванвременске, имајући у виду прошлост, садашњост и будућност. Бити увек спреман на дослух, на стваралачку игру, на откривање будућности и прошлости сједињених у амалгам који је тешко и можда чак немогуће ујединити. У сваком случају, бар ћемо својим одустајањем или прихватањем нових чињеница опет бити враћени у игру, без обзира на године, наше године и нашег времена. Враћени у игру. То звучи оптимистички. И нека поживе добра старост и добра младост. Нека спремно прихвате оно што им се нуди! И што их подстиче непрестано.

У Новом Саду, 8. новембра 2011. године