Odlazak legende „Njujork tajmsa”

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Novinar je bio samo kratko i ne baš uspešan – dve godine je bio dopisnik iz Pariza – ali je u američkom novinarstvu ostavio trag koji je proširio novinarske slobode i zauvek promenio odnose između štampe i vlasti. Artur Oks Sulcberger, izdavač „Njujork tajmsa” od 1963. do 1992, i predsednik kompanije do 1997, preminuo je u subotu u 86. godini, posle duže (Parkinsonove) bolesti, što je ovde bio povod ne samo za veliki „in memoriam” na prvoj strani njegovog lista, nego i za celu stranicu osvrta na njegov život u konkurentskom „Vašington postu”.

Saopštenje o smrti potpisao je Artur O. Sulcberger mlađi, koji je od oca preuzeo fotelju izdavača i time nastavio porodičnu tradiciju u najuglednijim američkim, a možda i svetskim, novinama, započetu 1896, kada je njegov pradeda Adolf Oks, imigrant iz Nemačke, kupio „Tajms” i spasio ga od propasti.

„Njujork tajms” je danas velika medijska kompanija i akcionarsko društvo koje se kotira na berzi, ali su pripadnici klana Sulcberger, zahvaljujući paketu upravljačkih akcija, zadržali kontrolu.

Glavna zasluga Artura Sulcbergera na čelu lista (u američkom sistemu medijskog menadžmenta, izdavač je nadređen glavnom uredniku i redakciji i određuje kako poslovnu, tako i izdavačku strategiju), jeste njegova evolucija od „svakodnevne enciklopedije”, pedantnog evidentiranja događaja u Americi i svetu – u novine koje su raznovrsnije i bliže čitaocima, ali i dalje mera najvišeg standarda u pouzdanosti, odgovornosti i novinarskim slobodama. O tome svedoče i 33 Pulicerove nagrade za vreme njegovog mandata.

Događaj koji je međutim bio ključni kako u njegovoj karijeri, tako i u američkom novinarstvu, zbio se 1971, kada je Sulcberger došao u posed „Papira Pentagona”, oko 7.000 stranica poverljivih vojnih izveštaja koji su predstavljali „tajnu istoriju” rata u Vijetnamu.

Pročitao je sav taj materijal („Dotle nisam znao da je moguće istovremeno i čitati i spavati”, objasnio je kasnije) i odlučio da ga objavi. Sadržaj papira je bio toliko eksplozivan u opovrgavanju zvanične verzije nepopularnog rata, da je tadašnji predsednik Ričard Nikson uspeo da isposluje sudsku zabranu njihovog daljeg objavljivanja, pozivajući se na interese nacionalne bezbednosti.

Sulcberger je međutim podneo žalbu Vrhovnom (ovde istovremeno i ustavnom) sudu, koji je predmet razmatrao u hitnom postupku, stavljajući se, u istorijskoj presudi, na stranu „Njujork tajmsa” (i „Vašington posta”, koji je te dokumente nabavio svojim kanalima i naknadno počeo da ih objavljuje). Upitan o čemu je razmišljao dok se lomio da li da državne tajne stavi na uvid javnosti, odgovorio je: „O između 20 godina i doživotne” – misleći na vreme koje će provesti u zatvoru ako sud presudi u korist Niksona.

Pre toga izborio se, opet pred Vrhovnim sudom (1964.), da javne ličnosti, a pre svega političari, novine za klevetu mogu da tuže samo ako dokažu nameru novina da ih oklevetaju.

Kao izdavač, vršio je ključna imenovanja u redakciji, ali nekoliko njegovih biografa tvrde da se nije – sem zaista retkih izuzetaka – mešao u njene poslove. Prisustvovao je međutim dnevnim sastancima uređivačkog kolegijuma, ali „samo zato da bi bio obavešten”. Kad se sa nečim nije slagao – pogotovo na stranica „pogleda” („OpEd”) namenjenim kolumnistima i gostujućim autoritetima, koje je on ustanovio – napisao bi „pismo uredniku” potpisano nekim od njegovih pseudonima.

„Njujork tajms” je do danas zadržao formulu koju je on ustanovio: jezgro lista su vesti i izveštaji, stranice sa komentarima i pogledima imaju posebnog urednika koji nije potčinjen glavnom, plus niz zanimljivih dodataka o tehnologiji, zdravlju, nauci, putovanjima, životnom stilu...

Sa 780.000 dnevnog prodatog tiraža i 1,26 miliona nedeljom, „Njujork tajms” danas je tek treći najprodavaniji u Americi (na prva dva mesta su „JuEs tudej” i „Volstrit džornal”), ali je najbolje iskombinovao svoje papirno sa digitalnim izdanjem – ima 807.000 onlajn  pretplatnika – što je model koji drugi tek počinju da imitiraju.

Milan Mišić