Ponos

Ponos je osećanje koje ljudi osećaju kada smatraju da su nekim svojim postupkom izazvali odobravanje kod onih koji su im važni. Ponos je socijalno osećanje, jer se uvek oseća pred publikom, bilo da je ona stvarna ili zamišljena. Logika ponosa je takva da kada osoba postigne neki uspeh za koji njena publika ne sazna, ona doživljava kao da se uspeh nije ni dogodio. To je jedan od razloga zbog kojih naši ljudi, koji žive u inostranstvu, zidaju velelepne kuće u rodnom kraju u kojima ne borave.

Osoba može da bude ponosna bilo na svoj postupak bilo na tuđi. Da bi ljudi mogli da budu ponosni zbog tuđeg postupka ili uspeha, prvo moraju da se sa tim drugim poistovećuju, da smatraju da su jedno, da su zajednica. Tako su deca ponosna na postupke svojih roditelja ili su roditelji ponosni na uspehe svoje dece, sportski navijači su ponosni na uspehe svog tima itd. Osoba može biti ponosna kada je prime u neku grupu, zajednicu ili klub, koje visoko ceni. Ponos je poruka trećim licima da i osoba ima pozitivne osobine koje pripisuje grupi koja ju je prihvatila.

Ponos je socijalno korisna emocija, jer motiviše osobu da čini dela za koja smatra da će da se dopadnu drugima. Njihove pohvale zbog uspeha su za nju potvrda da im je važno ljudsko biće. Njoj je prihvaćenost nužan uslov da poštuje samu sebe. Ako ne uspe u tome oseća stid, jer su ponos i stid rezultat istog psihološkog mehanizma. Njenu želju da oduševi publiku prirodno prati strah da će je razočarati i osramotiti se.

Kada gledamo razvoj osobe, ponos i stid su rana osećanja koja osobu povezuju sa zajednicom kojoj pripada. Međutim, ako osoba i posle detinjstva i mladosti ostane na ovom nivou, može da postane zavisna od mišljenja drugih. Tokom ličnog razvoja osoba sve više vrednuje sopstveni stav o sebi, tako da joj postaje važnije kako sama procenjuje svoje postupke nego kako to čine njoj važne osobe. Kada mišljenje o sebi više nije toliko oslonjeno na spoljašnjost – grupu i autoritet – već na sopstvenu procenu, osoba postaje autonomna. Njoj je važnije da sama poštuje sebe nego da je drugi poštuju. Zato ponos sve više zamenjuju osećanja samopoštovanja i samozadovoljstva, a stid zamenjuje osećanje krivice.

Postizanje autonomije čini osobu otpornom na omalovažavanje koje dolazi spolja, ali i manje osetljivom na spoljašnje pohvale i potvrđivanje. To je ne čini ravnodušnom: socijalne potvrde i pohvale su uvek dobrodošle i prijatne, ali nisu neophodne da bi osoba sebe cenila i bila zadovoljna svojim uspesima. Ovakva emocionalna zrelost jeste ideal, a u realnosti svi, bez obzira na godine, u sebi negujemo unutrašnje dete i njegovu sposobnost da osećamo ponos i sram.