Hajduk je već dugo na aparatima

Ako se nešto dogodi u hrvatskom fudbalu a Zdravko Reić to ne zna, to se onda, zapravo, i nije dogodilo. Kad je ovaj vrsni novinar „Slobodne Dalmacije” prošle jeseni slavio u svom Splitu 70. rođendan bilo je mnogo poznatih lica iz hrvatskog javnog života, a prijatno veče začinili su tamburaši iz beogradske Skadarlije…

Međutim, ovih dana u Splitu nikome nije do pesme, jer jedino ime koje bi u tom gradu pobedilo na svakom referendumu – Hajduk – prolazi kroz najteže trenutke u svojoj 102.godinedugoj istoriji. U takvom je minusu da ga ne bi izvadila ni serija pobeda poput one čuveneprotiv Partizana u Beogradu 1976. godine (6:1). Reč je, ni manje ni više, o trenutnom dugu od 15miliona evra…

– Imam običaj da kažem da u Splitu na referendumu sigurno pobeđuju samo dve stvari: Hajduk i ako treba glasati za duži život – rekao nam je pre svega Reić i objašnjava da je „Hajduk već dugo na aparatima” i da je dan za naplatu kad tad morao doći.

Kako kaže, klubu preti stečaj još od 1999. godine, kada je dugotrajnom „sudovanju” s Robertom Jarnijem došao kraj. Jarni je još 1992. otišao u Bari za deset miliona nemačkih maraka, a Hajduk umesto dogovorena dva miliona uzeo četiri. Ovaj vrhunski levi bek je još tada tužio klub, ali uzalud…

– Hajduk su do ovde doveli oni koji su dug napravili, ljudi iz HDZ-a koji su ga preuzeli i povlačili niz loših poteza, počev od tog transfera. Jarni ih je tužio, ali pošto je sud bio pod šakom HDZ-a to dugo nije dolazilo na naplatu. Suštinski, problem je u tome što predsednici naprave dugove, a kad odu iz kluba, drugi vraćaju njihove dugove. Predsednici lako daju obećanja igračima, a malo toga mogu da ispune. Znam da je ista slika i kod vas u Srbiji.

Hajduka su pokušali da spasu od ponora manevrom države, ali preoblikovanje iz udruženja u s.d.d. (sportsko deoničarsko društvo) nisu dovršili i to je bio udarac koji je klub doveo do ivice ponora:

– Da ne bi otišao u stečaj, tadašnji premijer Ivo Sanader, veliki navijač Hajduka, i ministar sporta Dragan Primorac smislili su preoblikovanje kroz Zakon o sportu, da sav dug države pripadne gradu Splitu koji je dobio i 56 odsto nominalne vrednosti kluba. A šta je zapravo prava vrednost kluba, to niko živi ne može da odredi, jer kako da zbrajaš istoriju, pehare, vrednost igrača koja je uvek virtualna kategorija… U međuvremenu je pokrenuta velika akcija najvatrenijih navijača Hajduka, Torcide, osnovane još 1950. godine, pa su oni počeli da otkupljuju deonice. I njih 6.253 otkupilo je deonica za ukupno sedam miliona kuna (oko milion evra), što je 3,86 posto vlasništva. Bošnjački Hrvat, tajkun Jako Andabak, koji ima najviše deonica, tačno 5,22 posto, uložio je 14 miliona kuna (blizu dva miliona evra).

Kada je krajem novembra 2008. s.d.d. Hajduk upisan u registar Trgovačkog suda odblokiran mu je račun posle deset godina i tek tada je, kako su neki primetili, počeo da radi legalno. Tada je objavljeno da ima 166.070 deonica ukupne vrednosti 81.035.000 kuna (oko 10,8 miliona evra). I tako se dogodilo „čudo”: klub kome je stečajni upravnik kucao na vrata odjednom je dobio pozamašna sredstva na računu…

– Dodatni problem je bilo to što grad nije završio privatizaciju – govori Reić. – Grad je po zakonu bio dužan da od svojih 56 odsto proda nekom privatniku 30 odsto, a da zadrži 25 odsto akcija plus jednu kontrolnu, kao garanciju da, recimo, neko ne može da preseli Hajduk u Beograd ili Skoplje, odnosno promeni ime kluba. Kad je Hajduk 2008. dobio te velike pare, desetak miliona evra, onda je krenuo u trku s Dinamom koji je, za razliku od njega, znao da proda igrače. Igrači su dobijali faraonske ugovore, na primer Vejić je imao godišnju gažu od 500.000 evra i tako je počelo nekontrolisano trošenje i došlo se do toga da funkcija predsednika nije više volonterska. Sad predsednik kluba ima 8.000 evra mesečno, a još dva člana uprave plate po četiri-pet hiljada. Povrh svega nisu znali da prodaju igrače i tako je to bogatstvo kopnilo…

Da bi se država odbranila od eventualnih kritika da Hajduk nije dala Splitu za džabe, zakon predviđa da je grad dužan da 30 odsto od prodaje svog dela akcija preusmeri državi. U međuvremenu oživeli su neki stari dugovi, posle slučaja s Jarnijem, na naplatu su došli Mornar, Hibić, Turković i mnogi drugi.

Ironija je da je Zakon, uz Sanaderov blagoslov, pravljen zbog Hajduka, a da je klub dospeo u ovu situaciju…

– Hajduk je prvi preoblikovan na tu fintu. Sada će i mnogi drugi krenuti u tom smeru, da bi se rešili duga prema državi… Već je slično izvedeno s Cibalijom, Šibenikom, a najnoviji slučaj je košarkaški klub Split.

Kontroverzni gradonačelnik Splita Željko Kerum se poslednjih dana doslovno uplašio za svoj život, jer navijači su pobesneli posle odluke Gradskog veća (12. oktobra) da ne odobri klubu garancije za kredit, što je značilo korak do stečaja (odluka je tri dana kasnije preinačena).

– Torcida je spasila Hajduk svojim pritiskom. Ali, vidimo paradoks da grad kao većinski vlasnik nije imenovao upravu već je to učinio nadzorni odbor kojeg su postavili navijači kroz udrugu „Moj Hajduk”, praktično je to ulica. Što se tiče Keruma, on je krivac broj jedan jer nije sproveo privatizaciju do kraja, već je čekao i kad je video da je sve otišlo dovraga onda je izbore prepustio navijačima. Prethodno je ugurao u upravu svoje prijatelje, pekare, mesare, keramičare… Zato ispada da je Sanader je Hajdukov svetac…

Aleksandar Miletić

-----------------------------------------------------------

Sport je potcenjen, a kultura nije

„Problem je to što je sport potcenjen u Hrvatskoj. Kultura je zaštićena zakonom kao važna društvena aktivnost, svim tim pevačima se plaća i socijalno i zdravstveno, a vidimo da je sport tretiran kao volonterska aktivnost. Sada olimpijci, zajedno s pomoćnikom ministra Petrom Skansijem, traže da sport postane bitnadruštvena aktivnost, u rangu kulture. Ako se to desi, a trebalo bi, onda će u proračunu države i grada budžeti biti u skladu s tim. Nedopustivo je da grad Split plaća samo 13 trenera,a čak 400 ljudi zaposlenih u pozorištu. Srpski sport je tu otišao daleko jer imate nacionalna priznanja od kojih može pristojno da se živi”.

-----------------------------------------------------------

Svetski šou od koga su svi profitirali, osim – kluba

Prošle godine u Splitu se odigrao događaj s kojeg je slika obišla svet. Evropski prvak Barselona je došla na noge Hajduku koji je slavio stoti rođendan. Ipak, klub nije imao neke bogzna kakve koristi od toga. Zdravko Reić objašnjava:

– Svi hoteli su bili puni, sve je radilo, sve se prodavalo, na stadionu je bilo 30.000 ljudi, a mnogi su doveli supruge da troše dva dana dok su oni na fudbalu. Iz Peskare je došao pun brod turista da gleda meč, bilo je i Hajdukovih starih simpatizera iz Srbije. Turizam je pobrao sve to, a Hajduk nije dobio ni paru. Pominjem to jer država mora da bude dosledna: kako se finansiraju vojska, kultura, turizam, zdravstvo, tako i Hajduk i sport.

-----------------------------------------------------------

Dinamov trik

O rivalu iz Zagreba…

„Dinamo je ostao udruženje građana za razliku od Hajduka tu vrede drugi zakoni, ideš u minus a niko ne odgovara, a Hajduk više nije u toj situaciji. Dinamo je 1999. izveo trik, proglasio stečaj Kroacije d. d., tako su se tada zvali, i svi poverioci su ostali nasukani, mada se Prosinečki još s njima goni na sudu…”

-----------------------------------------------------------

Šta su govorili Bezbi i Miljanić

„Ne može da dođe u sport neko ko se bavi naftom. U sportu su drugi tokovi, neka druga pravila. Miljanić je stalno pričao šta mu je jednom rekao sir Mat Bezbi: Da bi se postao igrač potrebno je pet godina, da bi neko postao trener – deset godina, a predsednik – barem 20 godina. Jer za razliku od igrača koji misli samo na svoju karijeru, trenera koji misli o celom timu, predsednik mora da zna sve o svakome, o cepačima ulaznica, blagajnicima, igračima, sudijama, ministrima…”, govori Zdravko Reić.

-----------------------------------------------------------

Prednost ulaska u Evropsku uniju

O igračima kao potencijalno najvećem kapitalu klubova…

„Šta je kapital fudbalskih klubova?To su igrači, mada ne znamo pouzdano koliko oni vrede. Problem nas zemalja iz nekadašnje Jugoslavije je što, osim Slovenije, nismo u Evropskoj uniji. Slovenci, pošto nisu stranci, mogu da igraju u evropskim klubovima koliko hoćeš. Kad si stranac iz Hrvatske ili Srbije, znatno teže se prodaješ od Brazilaca ili Argentinaca ako si ista klasa. Pošto Hrvatska dogodine ulazi u EU, onda će se lakše prodavati njeni igrači i to će mnogo značiti klubovima. Recimo, Hajduk ima 18-godišnjeg Josipa Radoševića, koji je nalik Argentincu Kambijasu, a već vredi pet miliona evra”.

-----------------------------------------------------------

Bokšić i pištolj…

O tome kako je nekadašnji igrač Hajduka Alen Bokšić postao najplaćeniji igrač engleske Premijer lige 2000. godine…

„Kad je potpisao za Midlzbro za dnevnu platu od 25.000 maraka dnevno (zapravo 63.000 funti nedeljno) bio najplaćeniji igrač na Ostrvu, rekao je: Nisam nikome stavio pištolj na glavu da mi daju te pare”.

Moraš da platiš za pobedu…

O korupciji u hrvatskom fudbalu…

„U sportu je velika korupcija, u svim kolektivnim sportovima sudije odlučuju ko će biti prvak. Predsednik kluba Hrvoje Maleš je napravio klopku, dao je šefovima sudijske organizacije Širiću i Đedoviću 30.000 evra za pošteno suđenje, onda ih je policija uhapsila. Ali Hajduku sad sude gore nego pre”.

-----------------------------------------------------------

Preko Trebinja u Real…

Reić podseća kako je današnji igrač Reala Luka Modrić s 18 godina morao iz Dinama na pozajmicu u Zrinjski (BiH):

„Luka Modrić je izmislio sam sebe,a nije ga izmislio Zdravko Mamić. Jer onaj ko prođe Trebinje i Banjaluku kao mlad igrač taj mora da sazri preko noći”

-----------------------------------------------------------

Ko ne želi u državni tim zauvek je precrtan

„Oni igrači koji igraju za državni tim najbolje se prodaju, a vidim da neki srpski igrači ne razmišljaju tako. Kod nas nema šanse da neko odbije selektora. Nedavno je vaterpolista Miho Bošković rekao kako bi da uzme jednogodišnju pauzu u reprezentaciji, a onda mu je Savez rekao da nikad više neće da igra”.

-----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO. Kazneni prostor srpskog fudbala je Ce Ze.

. Zvezda i Partizan ne plaćaju porez. Samo gledaoci plaćaju porez na glupost.

. Mi smo zemlja bogatih fudbalera i siromašnih klubova.

. Košarkaški klubovi traže hitnu pomoć – kasu na kasu.

. Uprave naših fudbalskih klubova su dobri prodavci, ali loši kupci.

. Fudbal nam je na umoru. Menadžeri kolju tog vola za kilo mesa.

. Kod nas fudbal polako postaje najsporednija sporedna stvar.

. Država ne zna šta će sa klubovima, a fudbaleri ne znaju šta će sa loptom.

. Dok donesemo zakon o finansiranju sporta, svi naši klubovi će ispasti iz evropskih liga.

. Novak se sam finansira. Da je čekao državu, još bi trenirao u praznim bazenima.

. U Srbiji od fudbala mogu da žive još samo kladionice.

Dragutin Minić