Veselje i melanholija

INTERVJU
U Muzeju savremene umetnosti danas u 13 časova otvara se izložba savremene britanske umetnosti "U raskoraku" na kojoj će svoje radove predstaviti 15 umetnika i umetničkih grupa. Kustosi izložbe su Branislav Dimitrijević, Kerolajn Daglas, Siniša Mitrović i Jelena Vesić, a na otvaranju će govoriti ambasador Velike Britanije u Srbiji Stiven Vordsvort. Jedan od autora je i Adam Čodsko (1965), čiji je rad specifičan po tome što su danima pre izložbe sakupljane stare cipele za potrebe njegovog rada "M-path", u kome će aktivno učestvovati i publika koja bude posetila izložbu. Biće interesantno uporediti reakcije Beograđana sa reakcijama publike u engleskim gradovima koji su takođe imali priliku da vide "M-path"...

Šta je zapravo namera Vašeg rada "M-path"?

"M-path" podstiče pitanja empatije, zajednice, percepcije, kao i ulogu publike u posmatranju izložbe. Ovaj rad se odnosi na realnost i ima nameru da izazove simultane reakcije i osećaj zadovoljstva, apsurda, veselja, melanholije, uznemirenosti. Svi smo mi imali iskustvo, ako ne nošenja tuđih cipela, onda svakako isprobavanja nekih koje nisu naše, u prodavnicama obuće. Naziv "M-path" se istovremeno odnosi na empatiju, ali i na teturanje kada hodate u tuđim cipelama. Izuvanje sopstvene obuće je česta pojava u Britaniji. Ostavljamo naše cipele ispred ulazaka u džamije, japanske restorane ili kada odlazimo kod prijatelja koji su čistunci i brinu o svojim "specijalnim" podovima. Menjamo naše cipele za odgovarajuće u salama za kuglanje ili na klizalištu. Cipele za izložbu u Muzeju savremene umetnosti u najvećem broju su sakupljene u opštini Voždovac . Empatija se u ovom slučaju odnosi na zapitanost stanovnika jedne zajednice o drugoj. Ljudi sa Voždovca pitaće se ko su ljudi u Muzeju koji nose te cipele, a ti posetioci će se možda pitati ko su ljudi sa Voždovca čije cipele obuvaju. Sve to upućuje na pitanje gde je umetničko delo. Da li su to cipele, ili pozivnica koja je pozivala na sakupljanje obuće? Ili je to sam čin hodanja u tuđim cipelama? Možda i vraćanje cipela nakon završetka izložbe... Ideja za rad podstaknuta je različitim uticajima. Od posmatranja mojih sinova koji kao mesečari hodaju po kući u cipelama odraslih, do posmatranja cipela izuvenih pred džamijom. Takođe, podsticaj je i pitanje koliko imamo potrebu da budemo aktivni učesnici u posmatranju umetničkog dela. Da li je umetnost pasivna aktivnost ili može biti deo iskustva, razmene emocija ili ideja, ili samo deo rituala... "M-path" se, kao i ostali moji radovi, odnosi na pitanja šta je umetnost, ko je stvara i za koga...

Već ste predstavljali ovaj rad u Mančesteru, Notingemu, Bristolu... Kakve su bile reakcije posetilaca?

Uvek drugačije. Neki su se oslobodili da kroče u galeriju i da budu nešto više od pukog posmatrača, neki su se zabavljali, neki su smatrali da je sve to zbunjujuće i ružno. Drugi su, opet, doživljavali tuđe cipele kao tabu i nisu želeli ni da ih dotaknu. Publika u Beogradu videće i policu sa 250 poređanih cipela složenih po brojevima koji odgovaraju širokom rasponu veličina – od cipele za dvogodišnju devojčicu do čoveka sa ogromnom nogom. Biće tu i asistenti koji će pomagati publici da pronađe odgovarajuću obuću, što verovatno znači onu koja ne odgovara! Asistenti su sastavni deo rada i kao da čine normalnom ovu neobičnu situaciju.

Šta znate o Beogradu, o Srbiji...

Znam da je Beograd jedan od najstarijih gradova. Volim filmove Dušana Makavejeva i specifičnu klupsku muziku, a čitao sam i neke knjige Milorada Pavića. Ali, nažalost, generalno spadam u one koji nemaju znanja o Srbiji , kao, uostalom i većina stanovnika našeg ostrva. Naš je mentalitet takav da zaboravljamo na druge kulture. Mislim da je to naravno pogrešno, jer nikada ne znamo dovoljno o nečemu, a moja uloga kao umetnika je upravo da ispravim to ignorisanje i istražujem druge kulture. Naravno, uvek ima onoga što saznajemo i iz medija. Znam šta su mediji ovde govorili o Srbiji – od konflikta na Kosovu, preko NATO bombardovanja, suđenja Slobodanu Miloševiću, akcije "Škorpiona" i ubistva muslimanskih momaka. Ali, s druge strane, imam dosta prijatelja iz Srbije koji žive u Engleskoj. Uživamo da pričamo o raznim drugim temama koje nisu političke. U svakom slučaju, zaista se nadam da ću otkriti i saznati još toga.

U Vašim prethodnim radovima dosta ste se bavili problemima imigranata.

Moj deda je bio Poljak, tako da je jasno da sam nasledio prezime koje me obeležava i razlikuje od prezimena starosedelaca. Ali, ja nikada nisam razumeo ljude koji su pravili fetiš od svog parčeta zemlje i želje da se udružuju samo sa ljudima iste etničke grupe. To je veoma dosadno, incestuozno, neodgovorno i podrazumeva prilaženje svetu sa strahom. Kao ljudska bića imamo odgovornost ali i zadovoljstvo da brinemo o drugim ljudima. U Kentu, oblasti u Engleskoj gde ja živim, neki ljudi su sumorni i ksenofobični. To je mesto gde su najpre u Engleskoj počeli da se naseljavaju imigranti, s obzirom na to da je Kent kapija Evrope, jugoistočna Engleska najbliža Francuskoj. Prema tim "strancima" uvek je u jednoj klasi starosedelaca postojala neka vrsta odijuma, jer su smatrali da su im oni krivi što nemaju onoliko koliko smatraju da zaslužuju i da im pripada. Pravio sam radove sa grupama azilanata, zato što se delom moje stvaralaštvo tiče ponovnog uspostavljanja vrednosnog sistema kada je reč o odnosu prema drugim kulturama.