Sve se promenilo na štetu Srba

Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, započete na današnji dan 1999. godine, Bi-Bi-Si je 19. aprila te godine emitovao tvrdnju američkog ambasadora za ratne zločine Dejvida Šefera da SAD nemaju izveštaj sa Kosova "za više od 100.000 ljudi" i da "nemamo pojma gde su oni sada". Spekulacije o ogromnom broju albanskih žrtava nastavile su se i narednih nedelja, da bi Si-Bi-Es 16. maja preneo reči ministra odbrane SAD, Vilijema Koena, da na Kosovu nema "oko 100.000 muškaraca vojničkog uzrasta, možda su ubijeni". Američki predsednik Bil Klinton, po pisanju londonskog "Gardijana" od 19. aprila, govorio je o tome da su Srbi ubili "na hiljade" Albanaca na Kosovu.

Samo četiri dana posle Klintona, u "Njujork tajmsu" se 23. aprila oglasio analitičar Tomas Fridman: "Dopadalo vam se ili ne, mi smo u ratu protiv srpske nacije (Srbi svakako to misle) i ulozi moraju biti veoma jasni: svake nedelje kada pustošite Kosovo vratićemo vam zemlju deceniju unazad pretvorivši vas u prah. Želite u pedesete? Mi ćemo vam dati pedesete. Želite 1389? Možemo da stvorimo i 1389".

Bombardovanje je trajalo 78 dana, dakle jedanaest nedelja, pa bi po Fridmanovom nemilosrdnom i ciničnom računu, proizašlo da je napad NATO-a vratio Srbiju i Srbe jedanaest decenija unazad, dakle negde u 1889. godinu.

Osam godina posle bombardovanja, podaci Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije govore da je na Kosovu i Metohiji, od 1. januara 1998. godine do danas, ubijeno ili nestalo 8.700 osoba, od toga 6.200 Albanaca i 2.500 Srba, Roma i drugih nealbanaca.

Podaci svedoče o 4.700 ubijenih i 1.500 nestalih Albanaca, kao i o 1.880 ubijenih i 620 nestalih Srba i nealbanaca.

Predsednik vladine komisije Veljko Odalović, kao i Gvozden Gagić, naglašavaju da su podaci o nestalima usaglašeni i prihvaćeni u Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, Komisiji za nestala lica Unmika i u Komisiji za nestale pri prištinskoj vladi.

Podatak o 8.700 ubijenih i nestalih obuhvata tri perioda stradanja.

Prvi se odnosi na vreme od 1. januara 1998. do 24. marta 1999. godine, do početka agresije NATO-a, drugi period je ograničen na bombardovanje NATO-a, a treći se proteže od donošenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija do danas.

Rast terorističkog nasilja, po rečima Veljka Odalovića, pokrenut je u kasno proleće 1998. godine, kada su napadi OVK na policajce i pripadnike vojske, ali i na civile, postali znatno češći, pa je dramatično povećan broj otetih i nestalih.

Otmica osam rudara u Belaćevcu 17. maja 1998. godine, potom otmica 25 muškaraca iz tri sela u okolini Orahovca, uništavanje posmrtnih ostataka otetih Srba u krečani u Klečkoj, likvidacija cele albanske porodice u Klini zbog njenih poslovnih veza sa Srbijom, samo su neki od primera za ono što se događalo u vreme kad na Kosmetu nije bilo masovnijih aktivnosti vojske i policije protiv OVK i albanskih ekstremista.

Ratna propaganda u zemljama članicama NATO-a sistematski je falsifikovala, uvećavala broj navodnih albanskih žrtava u akcijama policije i vojske SRJ. Besprimerna kampanja doživela je vrhunac tokom bombardovanja. Samo u prvoj nedelji agresije, prvenstveno u medijima na Zapadu, u najmanje 1.000 izvora pomenut je "genocid" kome su od srpskih snaga navodno bili izloženi Albanci na Kosmetu.

"NATO je počeo da insistira na svojim tvrdnjama o srpskim poljima smrti, kad je shvatio da se zasićeni mediji okreću suprotnim pričama: pričama o civilima koje su ubile bombe NATO-a", kaže se u izveštaju jedne analitičke grupe citiranom u "Njujork tajmsu" 5. decembra 1999. godine.

Pripadnici srpskih snaga nesumnjivo su počinili i zločine, ali posle započetog bombardovanja, pravdanog potrebom da se zločini spreče. Noam Čomski je zaključio da je "potrebna velika drskost da se ti zločini upotrebe kao naknadno opravdanje za akcije koje su ih podstakle".

Posle agresije NATO-a i dolaska međunarodnih snaga na Kosmet usledila je nova faza terorističkih aktivnosti albanskih ekstremista. Egzodus stotina hiljada Srba, Roma i drugih nealbanaca bio je izazvan rastom nasilja, ubistava i otmica pripadnika ovih nacionalnih zajednica na Kosmetu.

O razmerama tih zločina svedoče podaci objavljeni februara 2002. godine u biltenu Unmika "Fokus Kosovo". Tokom 2000. na Kosmetu je ubijeno 245, a naredne 118 osoba, uz 495 pokušaja ubistva tokom te dve godine i 514 razbojničkih napada na civile.

Uprkos tome što je na Kosmetu u početku bilo 45.000, a onda 38.000 vojnika Kfora i 4.500 pripadnika međunarodne policije, od njihovog dolaska do početka 2002. godine svakog drugog dana bilo bi počinjeno novo ubistvo i novo kidnapovanje.

Ima autora koji su već od leta 1999. godine prenosili tvrdnje oficira Kfora da imaju naredbu da ignorišu ove zločine. Francuski komandant je čak precizirao da su to "naredbe koje dolaze iz NATO-a, koje dolaze odozgo".

U seriji tekstova objavljivanih u novembru 1999. godine u londonskom "Independentu", Robert Fisk je optužio Kfor da namerno skriva tačan broj ubijenih Srba, te da "nisu pokušali da istraže nijedno njihovo brutalno ubistvo".

Postavljajući pitanje "da li ovo sramotno etničko čišćenje i ubijanje Srba, koje se izvodi u prisustvu Kfora, može i dalje da se objašnjava kao revanšizam", londonski list je podsetio na ratni cilj NATO: "Srbi napolje, NATO unutra, izbeglice natrag".

"Zadatak (Srbi napolje) gotovo je obavljen", pisao je tada "Independent".

I zaista, za samo četiri i po meseca, od 10. juna do 30. oktobra 1999. godine, s Kosmeta je proterano više od 330.000 ljudi.

U pomenutoj seriji napisa, "Independent" je naveo i reči generala Majkla Džeksona, ondašnjeg glavnokomandujućeg snaga Kfora, da bi u slučaju odvajanja Crne Gore od Srbije Kosovo "neizbežno postalo nezavisna država".

U razgovoru sa Veljkom Odalovićem i Gvozdenom Gagićem podsećamo se i Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 kojom su definisana četiri najznačajnija zadatka međunarodnih snaga, naime, odvraćanje od daljih neprijateljstava, demilitarizacija OVK, uspostavljanje sigurnog okruženja koje će omogućiti da se izbeglice i raseljena lica bezbedno vrate svojim domovima i osiguranje javne bezbednosti.

Gotovo osam godina posla dolaska Kfora na Kosmet i uspostavljanja Unmikove civilne uprave jasno je da ovi zadaci nisu ispunjeni, ma koliko se mnogi, i Marti Ahtisari, trudili da sebe i druge ubede u obrnuto.

Sada smo tu gde jesmo.

Slobodan Kljakić

--------------------------------------------------------------------------

PORUKA ČITAOCIMA

Čega se prvo setite kada se pomene bombardovanje naše zemlje 1999. godine? Pošaljite nam, uz komentare na ovaj tekst, i neku svoju uspomenu ili lični doživljaj iz tog doba. Unapred hvala.

Politika online