Kako je koridor skrenuo u Krivu Reku

Kopaonik – Milan Dubovac zvani Duba pozivao nas je nekoliko puta da posetimo Krivu Reku pitajući se stalno „zašto novinari tamo ne svraćaju kad je, kako tvrdi, ovo seosko naselje najlepše u Srbiji”. I, posle uspona padinom Kopaonika okrenutoj prema Brusu, i krivina pokraj Krive reke evo nas u centru istoimenog sela, na oko 1.300 metara nadmorske visine. Tu, na prostranoj zaravni, koju je i ova jesen obojila u stotine boja, nalazi se dvadesetak zaselaka i oko 150 domova. Retko koje domaćinstvo nema novu kuću, a sva u mermeru blista i seoska škola.

– Stara školska zgrada, sazidana još početkom prošlog veka, stradala je u zemljotresu a ovu nam je poklonio grad Beograd. Dok su zgradu zidali majstori „Trudbenika“, najčešće se pojavljivao Ivan Kljajić. Ne znam tačno koju je funkciju u Beogradu obavljao, ali se bio baš zauzeo. Retko koje selo ima ovakav školski objekat. Inače, nema domaćinstva koje država, posle ona dva zemljotresa osamdesetih godina nije pomogla, u materijalu, u novcu a sazidano je i pet novih kuća – objašnjava nam Radovan Pršić, koji je kao ložač kotlova stekao penziju u školi.

A, u odsustvu direktora, od nastavnika doznajemo da školu pohađa 33 đaka. Broj dece, kažu, stagnira već desetak godina, a nekada ih je, kao i u svakom planinskom selu, bilo znatno više.

– Može biti da bi se svi odavde odselili da nam Velja nije otvorio oči i prozor u svet. Jer, sve do 2005. godine socijalisti su, uvek pred izbore, gradili po kilometar, dva puta, ali kad je ovde došao ministar Velja Ilić sagrađeno je 18 kilometara. Tako smo asfaltom spojeni sa bruskim putem izašli na vrh Srbije, na Kopaonik. Ne možete ni zamisliti šta nam taj put znači, isto kao drugima koridor pa neka ga je Velja zbog nas možda malo i skratio, dobro je uradio. Nego, nije naš narod baš zahvalan. Jeste, darivali su ga ovde rakijom, pletenim čarapama, džemperima, ali nisu glasali. Jer, posle, na izborima je odavde više imao čarapa nego glasova. No, šta se tu može, narod ko narod – žali nam se Milan Dubovac.

A, narod u ovom selu uglavnom živi od „donacija“ svojih rođaka iz Švajcarske, jer svaka kuća ima bar po jednog na radu u ovoj zemlji i od plantaža malina, kupina, borovnica...

– Baš tako, kad stigne berba malina ima pazara a ovako ništa, po tri, četiri hiljade dnevno. Ne znam što ovde sedim – žali nam se Vukena Novčić, prodavačica u seoskoj prodavnici i dodaje:

– Ja i moj suprug Vukan, našli smo se slučajno a, eto, sličnih smo imena i oboje smo levaci, sve radimo levom rukom. Ali, zahvaljujući i drugim poslovima na poljoprivredi, nekako postižemo da školujemo sina Stefana na Građevinskom fakultetu u Beogradu i kćerku Sanju u aleksandrovačkoj gimnaziji.

Tu susrećemo i Bobana Đurića, diplomiranog ekonomistu, koji se sa školovanja iz Novog Sada vratio u rodnu Krivu Reku. Međutim, ni ovde ni u okolini nema posla pa se Boban prihvata svakog posla kao sada popisa poljoprivrede, a na svom imanju obrađuje oko hektar malinjaka.

Starina Mihailo Pršić se, kao da juče bilo, seća krvavog oktobra 1942. godine. Tada su u Krivoj Reci, nemački i bugarski fašisti su poubijali 318 meštana.

– Bila je to osveta za napad na Kruševac koji su izveli četnici pod komandom Dragutina Keserovića, čiji je štab bio ovde. No, četnici su odavde otišli, ostavili seljane nekoliko dana pre nego što su od Brusa, Raške i Vrnjačke Banje došli zločinci i opkolili selo. Odmah su započeli zversku osvetu i lično sam, čuvajući stoku, video kako su na kućnom pragu ubili nedužnog meštanina Vojislava Dubovca. Pobegao sam u šumu, a za ta tri dana, od 10. oktobra zločinci su ubijali redom. Zapali su kuću Dobrivoja Jakovića i 12 čeljadi je živo izgorelo, među njima i blizanci Milan i Damljana, đaci prvog razreda. U kući Radomira Nikitovića ubijeno je u podrumu deset meštana, u zaseoku Trifunovići, u kućama i na polju, streljano je oko 40 ljudi, a 12. oktobar u seoskoj crkvi, gde su ih zatvorili, ubili i zapalili oko 60 meštana Krive Reke. Tu je bilo i žena i muškaraca, od dve do 70 godina... Selo je tada imalo oko 800 stanovnika, a preživeli su samo oni koji su otišli na berbu grožđa u Župu – seća se osamdesetšestogodišnji Mihailo Pršić.

Prilikom povratka iz ovog sela, dole pri dnu susrećemo i Živka Dubovca, koji se predstavlja kao jedini Živko u selu.

– A, ne može da se kod Živka ne svrati – kaže i dodaje – jer, to vam je ime na život i moraću, kad prvo nekome budem kum, da to ime kumčetu dam. Znate, mora ovde da ostanu i Živko i život...