Građanski

Nedavno sam na skupu posvećenom prirodi uloge intelektualaca u Srbiji našeg vremena čuo zanimljivo razmišljanje. Jedna naša poznata političarka i intelektualka iznela je svoje uverenje da su se srpski intelektualci pre više od dve decenije podelili na dve grupe: jednu koja je ostala privržena idealima ljudskih, građanskih prava, demokratije, evropskih vrednosti... i drugu koja je podržala nacionalizam i etničko čišćenje.

Takvo kategorično i isključivo mišljenje, podsetilo me je na definisanje nekakve jeresi, a u svakom slučaju zaličilo je na stav iz vremena rata koga se držao Miloševićev režim, ali i deo intelektualaca, prema kome se intelektualni svet delio na patriote i izdajnike. U svakom slučaju, kao da je reč o prirodnoj evoluciji iz vremena realnog socijalizma. Ovoga puta, i to u vremenu liberalizma i demokratije u kome navodno živimo, nema više nazadnih ili nepoštenih intelektualca, već nepodobni smesta prestaju uopšte da budu intelektualci.

Uverenje pojedinih srpskih intelektualaca da su jednostranim odbacivanjem ideje da bi i srpski narod mogao imati neka nacionalna prava, te legitimne nacionalne i državne ciljeve, ustvari štitili građanska i ljudska prava drugih naroda, predstavlja jednu od velikih zabluda našeg vremena. Građanska opcija nije poražena pojavom Miloševića ili izbijanjem rata. Ona je poražena u času kada je princip demokratske i građanske reforme SFR Jugoslavije predstavljen kao srpska hegemonija i kršenje svetih federalnih ustanova (inače odavno trulih i sa svih strana osporenih). Posle toga, posebno onda kada su se sve nacije homogenizovale, zalaganje za uspostavu građanskih društava u novim nacionalnim državama u praktičnom pogledu nije predstavljalo ništa drugo do podršku nacionalnim pokretima drugih naroda.

Ideja o međusobnom isključivanju individualnog i kolektivnog u modernoj politici je ne samo utopijska, već govori i o političkoj zaslepljenosti. U istoriji čoveka sva individualna prava uvek su proisticala iz kolektivnih – bilo na njihovoj afirmaciji bilo kritici.

Mnogi naši nabeđeni modernizatori još uvek žive u vremenu pre 1990. godine: oni su vreme disidentstva Brozovim epigonima, uverenja o sudbinskoj srpskoj zaostalosti i krivici kao uslovu opstanka jugoslovenske države, uz malu pomoć iz inostranstva,samo osavremenili i prebacili u naše vreme. U modernim zapadnim zemljama nacija je toliko moćna i afirmisana da je poistovećena sa državom. Da nije tako, da je moguća uspostava velike svetske države, ne bi svake godine gladovali milioni nesrećnih ljudi. Svaka od razvijenih država primila bi, makar privremeno, višak stanovništva Afrike i Azije i svi bi bili srećni. Danas je lako izigravati građanina kada pružamo političku prevlast nacionalnim manjinama u dalekim opštinama na granicama Srbije ili se odričemo srpskog naroda u okolnim državama. Ali zašto ne dozvolimo da se nekoliko desetina hiljada nevoljnika iz Etiopije ili iz Čada naseli kod nas, i to ne u dalekoj Loznici, nego pored naših stanova, na Paliluli, Starom gradu ili Zvezdari... Tu, naravno, po svoj prilici, prestaju velikodušnost i širokogrudost.

Želja da srpski narod ostane u zajedničkoj državi ili da uživa prava istovetna onima koja upražnjavaju recimo Slovenci ili Albanci... svakako nije podrška etničkom čišćenju. Na taj bi način bilo moguće nekog starog ruskog socijaldemokratu optužiti za Staljinove zločine. Svojevremeno je jedna srpska opoziciona poslanica, posle hrvatske operacije „Bljesak” posetila Zapadnu Slavoniju i svoje jako povoljne utiske predstavila kao nekakvu idilu u kojoj srpski ekstremisti u stvari ne žele da žive u demokratskoj Hrvatskoj. Sve to u Zapadnoj Slavoniji u kojoj je od svih ratom zahvaćenih oblasti Republike Srpske Krajine udeo žrtava u ukupnom stanovništvu do 1993. bio najviši – 3,8 odsto. Neko neodgovoran, bezobziran i politički neodmeren, mogao bi da primeti da je samo tri meseca kasnije Hrvatska vojska izvela operaciju „Oluja” u kojoj je stradalo oko 2.000 ljudi, što je čak i Haški tribunal, u jednoj prvostepenoj presudi, označio kao etničko čišćenje i zajednički zločinački poduhvat. U čiju korist, a na čiju štetu, su išli spomenuti idilični utisci o pečenom prasetu i srpskoj dečici koja se pentraju na glave (dobrim) hrvatskim policajcima koji ih štite?

Sud treba da donese svako od čitalaca za sebe. Savetujem oprez, isti onaj koji bi predložio i govornici na skupu, koja je veliku većinu našeg školovanog sveta svrstala u etničke čistače. Naravno, sve to kada bi ona, koja verovatno iščekuje Nobelovu nagradu a ne prekor, savete uopšte htela da sasluša.

Čedomir Antić

Napredni klub