Nafta u središtu politike (1)

Četiri godine okupacije su prošle, kraj se ne nazire, kontroverze se zaoštravaju. Masovne demonstracije povodom godišnjice pokazale su da je zbog Iraka Amerika sve više u sukobu sa samom sobom. Uz dobar razlog, jer bilans je više nego sumoran: 3.200 mrtvih i blizu 25.000 ranjenih vojnika. Trošak, prema proceni poznatog ekonomiste Jozefa Štiglica, oko dva biliona (hiljada milijardi) dolara. Rezultat: oštre polemike u Vašingtonu da li treba broj okupacionih vojnika povećati za još 20.000, kako predlaže predsednik Buš, ili hitno se povući, na čemu sve glasnije insistira opoziciona većina (demokrate) u Kongresu.

Posle četiri godine kao da se zaboravilo zašto je rat počeo. Sadam Husein je brzo, za samo tri nedelje, vojno poražen, a posle sudskog procesa, nedavno i pogubljen. Ali njegovim odlaskom raspao se i politički i ekonomski sistem zemlje, država je ušla u vrtlog haosa, pa je ovih dana i Pentagon priznao da se usred okupacije vodi i građanski rat. Ono što je rat, pokrenut sa neuverljivim obrazloženjima i bez blagoslova Ujedinjenih nacija, trebalo da donese: demokratizaciju zemlje i novi prosperitet za njene građane, dalje je nego pre četiri godine. A kao kolateralna šteta urušen je moralni ugled Amerike kao lidera "slobodnog sveta", proširen front globalnog rata protiv terorizma, stečeni novi neprijatelji.

Da li je vredelo? Sa stanovišta proklamovanog cilja nije, ali možda se na rat sve vreme gleda kroz pogrešne naočare. One kroz koje se ne vidi – nafta.

ODAKLE ĆE DOĆI SVA TA NAFTA, zapitao je 1999. Dik Čejni, u govoru koji je, u svojstvu prvog čoveka Halibartona, multinacionalne korporacije koja se u 120 zemalja bavi poslovima u vezi sa najkontroverznijim energentom civilizacije, održao u Institutu za petrolej. Pošto je u toj besedi prvo konstatovao da će proizvodnja iz postojećih nalazišta rapidno da se smanji, dok će, sa druge strane, svetu u dogledno vreme biti potrebno dodatnih 50 miliona barela dnevno, Čejni je ponudio i odgovor: "Bliski istok će sprečiti da nafta presuši". Ali, naglasio je tada, problem je u tome što "vlade i nacionalne naftne kompanije" kontrolišu gotovo sva nalazišta, i mada su međunarodne kompanije nestrpljive da tamo dobiju veći pristup, "napredak u tome je isuviše spor".

Godinu dana kasnije Čejni će postati potpredsednik SAD i u toj ulozi glavni zagovornik invazije na Irak. A nedavno, iračka vlada je obelodanila nacrt zakona o nafti, koji predviđa da će sva iračka nalazišta (za vreme Sadama državna), na osnovu specijalnih ugovora o istraživanju i eksploataciji, biti dostupna stranim kompanijama, na period od čak 33 godine, mnogo duže nego što je uobičajeno ne samo u regionu, nego u celom svetu!

A iračka nafta nije sitniš: rezerve su verifikovane na 115 miliona barela, što je desetina od ukupno evidentiranih zaliha na svetu. Svi izvori su već utvrđeni, a njihova eksploatacija je u kategoriji veoma ekonomičnih. Irak danas proizvodi oko 2,5 miliona barela dnevno, znatno manje nego pre okupacije, kada je ispumpavano 3,5 miliona barela. Nafta inače čini 70 odsto iračke ekonomije, i popunjava(la je) 90 odsto budžeta. Nije zato čudno što su Bušovi saradnici sa velikim samopouzdanjem tvrdili da će, kad prođe haos, Irak sam sebe brzo obnoviti.

NAFTA, KRV I POLITIKA bili su neizbežni sastojci bliskoistočnih događaja otkako je svet počeo da biva zavisan od tečnog "crnog zlata", ili od početka naftne ere. Prva nafta je doduše na površinu procurila na jednom grčkom ostrvu još 400 godina pre Hrista, ali pogon industrijske revolucije postaje tek od 1859, kada jedna kompanija iz Pensilvanije otvara prvu bušotinu otkrivši naftu samo dvadesetak metara ispod površine.

Poteći će potom u Americi nafta u izobilju, postaće glavni sastojak "američkog načina života", na jeftinim naftnim derivatima nići će gradovi i predgrađa. Sve donedavno, gorivo je u Americi bilo jeftinije od flaširane vode.

Ostatak sveta je takođe postao zavisan od nafte kao od droge: ona je na ovaj ili onaj način u svemu što konzumiramo, ona je ugrađena u temelje današnje civilizacije. Za svaku kaloriju hrane koju konzumiramo treba sagoreti 10 kalorija fosilnih goriva, ponajviše nafte, a da bi se napravio gram kompjuterskog čipa, danas treba sagoreti 630 grama nafte. Hemija iz nafte je u svakodnevnim proizvodima, od tekstila do igračaka, elektronskih uređaja, nameštaja…

Zato što je tako neraskidivo vezana za prosperitet, borba za naftnu sigurnost je u samom središtu politike velikih sila, povod za državne udare, motiv za sklapanje saveza, razlog za oružane intervencije. I osnova za stalna strahovanja i katastrofična predviđanja o tome koliko je još ima i koliko će nam još trajati. U osnovi toga su i periodične naftne krize: od Sueca, preko izraelsko-egipatskog rata 1967, naftnog šoka 1973, iranske revolucije 1989, američkog ulaska u Irak 2003…

Nafta je "neobnovljivi" izvor energije: njene količine u zemlji su dakle konačne i jednog dana će presušiti. Ali koliko konačne, i kada će nestati? Da li će to biti pre nego što se čovečanstvo "prešaltuje" na drugi izvor energije, ili će naftno doba proći na isti način kao i kameno, koje sasvim sigurno nije okončano zbog nestašice kamenja.

U istoriji je dosad bilo dosta prognoza da će nafte brzo nestati, a sve su se pokazale pogrešnim. Još 1919, američki geološki institut je prognozirao da će Amerika svoje rezerve nafte iscrpsti u roku od devet godina. Tokom sedamdesetih godina stručnjaci su postigli konsenzus da će proizvodnja dostići vrhunac sredinom osamdesetih i potom početi da naglo opada: na osnovu jednog izveštaja CIA-e, predsednik Karter je upozorio da naftni izvori presušuju širom planete.