Neodlučno o Terazijskoj terasi

Najnoviji konkurs za idejno arhitektonsko urbanističko rešenje Terazijske terase, prostora na kome se uvek iznova sučeljavaju i proveravaju ideje gotovo dva veka, podelio je žiri i stavio ga na teške muke. Investitori Skupština grada i "Mali kolektiv ETB d.o.o." i posle drugog kruga takmičenja ne znaju po kom rešenju će uređivati dragocenu padinu od Terazija do Ulice kraljice Natalije sa predivnim pogledom na sremsku ravnicu budući da su prvu jednako vrednu nagradu dobila dva autorska tima – arhitektonski biro ARCVS, Branislava Redžića, i arhitekte Dejan Milanović i Grozdana Šišović.

Ili će za njih biti organizovan treći krug, kaže Đorđe Bobić, gradski arhitekta, ili će se investitori opredeliti za jedno od rešenja, što prema njegovom mišljenju nije najpravedniji izbor. Uostalom, posao žirija jeste da izvaga i odabere najboljeg među najboljima, složiće se svi, pogotovo u ovoj situaciji kada autori zastupaju različite koncepte koji su praktično nespojivi, pa je nemoguće pozvati ih da zajedno dalje razrađuju projekat.

Gradski arhitekta i predstavnici "Malog kolektiva" nisu želeli da se izjašnjavaju o prvonagrađenim radovima pre zvaničnog istupanja žirija, kojim predsedava Bojan Kovačević, direktor Muzeja grada. Javna rasprava je zakazana tek za 10. maj.

Osim uređenja javne površine na mestu današnjeg parka između zgrade u Balkanskoj 2 koju gradi "Mali kolektiv ETB d.o.o." i planiranog zdanja u Prizrenskoj 1, koju je trebalo svojevremeno da podignu Karići, od učesnika se očekivalo da osmisle podzemni prostor Terazijske terase, koji je nekadašnjim urbanističkim rešenjima bio predviđen za stanicu metroa. Ovi parametri nametnuti su konkursima iz 1991. godine, odnosno 1998. godine. Najnoviji konkurs podrazumeva i anketno urbanističko rešenje za potes od Ulice kraljice Natalije ka Karađorđevoj, kako bi u potpunosti bile preispitane mogućnosti grebena, koji se spušta do Savskog amfiteatra.

Autorski tim arhitektonskog biroa ARCVS Terazijsku terasu ne posmatra kao parter, već kao dinamičan prostor koji se prirodno spušta ka obali. Polovina postojeće parkovske površine je zadržana, s tim što će priroda kretanja opredeljivati ljude u park, ili na trg.

– Ovu lokaciju nikako ne možemo odrediti kao statičan prostor, koji bi se sveo na neke serpentine, ili nivoe gde će se ljudi dokono muvati. To je za nas dinamična javna površina koja mora dovesti ljude i napraviti konačno tu spregu između terazijske prirodne kapije, koju čine hoteli "Moskva" i "Balkan", sa onom zonom koja se zove park. Ovaj prostor je prema našem konceptu višenamenski i povlači za sobom kretanje ispod terazijske ploče, koja apsorbuje sve prolaze od "Robne kuće Beograd", hotela "Moskva" i hotela "Balkan" i spušta ih u jedan živi realan prostor. Čitavu infrastrukturu postojećih podzemnih prolaza treba pojačati dizajnom i konceptom, jer taj prostor sam po sebi nije iscrpljen –objašnjava Redžić.

Posmatrajući celokupnu Savsku padinu, ovaj tim je napravio rez od Terazija do Karađorđeve ulice. Dakle, pešačku komunikaciju oni spuštaju "funkcionalnom kičmom", kako kažu, od prirodne kapije koju čine hoteli "Moskva" i Balkan", Terazijska terasa, preko ulica Kraljice Natalije i Lomine do parka kod Ekonomskog fakulteta, odnosno obala, kao krajnje tačke, jer je njihova vodilja pri osmišljavanju ovog prostora bila krilatica "da grad mora na reku po svaku cenu, što pre". Oni su predvideli i postojanje lifta, odnosno kapsule, koja bi prevozila invalide, ali i dokone ljude.

– Napravili smo uzajamnost svega što je nadzemno i svega što je podzemno. Dakle, trg, zelenilo i sve što je parkovsko ide gore, butici i komercijalni sadržaji idu ispod zemlje. Terazijska terasa za nas nije ploča, nije ravan koja je donekle ravna, a donekle kosa, pa se tu sve završava. Ona je kubatura prostora nad sobom i pod sobom – kaže Redžić.

Dejan Milanović, autor drugog rada, takođe vrednovanog kao prvonagrađeni, ovaj prostor vidi kao trg, mesto okupljanja, boravka i uživanja u pogledu, pa ga zato upotpunjuje vidikovcem, galerijama i drugim sadržajima.

– Koliko god Terazijska terasa bila atraktivna sama po sebi, smatrali smo da je potrebno udenuti joj neku artikulaciju koju joj zgrada u Balkanskoj 2 ne daje, a još ne znamo kakva će biti ona u  Prizrenskoj. Zato smo ispred oba zdanja, kao njihov sastavni deo, projektovali dve panoramske kule sa liftovima, kao vidikovce i obeležja ovog mesta. One su bile deo prvonagrađenog rešenja iz 1991. godine – ističe Milanović.

Novina na Terazijskoj terasi su i dva vrlo diskretna staklena paviljona, koji se mogu koristiti kao galerije, saloni, turistički punktovi. Oni više imaju karakter nenametljivih instalacija, nego građevina. Funkcija paviljona je, kaže Milanović, da ožive i unaprede prostor, povežu dve zgrade na rubovima Terazijske padine sa parkom uz Ulicu kraljice Natalije, dok istovremeno služe kao spona parka sa trgom i podzemnim prolazima ispod njega.

– Podzemni prolaz ispod Terazija izlazi na terasu u zonama paviljona. U njemu bi mogli da budu smešteni sinepleksi, sale za bilijar... Trg kao mesto susreta u gornjem delu terase kaskadno se preliva u zonu isturenih terasa na paviljonima, ili kaskadni prostor velikog stepeništa i tribina koji se spuštaju ka donjoj zoni parka popunjenoj visokim drvećem – objašnjava Milanović.

U osmišljavanju potesa od Ulice kraljice Natalije do savske obale ovaj tim je sledio koncept arhitekte Nikole Dobrovića, jer smatra da je on dobar, pa se nije bavio detaljnom razradom. Dakle, Terazijsku terasu povezuju sa parkom kod Ekonomskog fakulteta, pešačkom stazom, oplemenjenom drvoredima. Međutim, da bi se ovo ostvarilo, neminovna su mnoga rušenja, što je prema Milovanovićevom mišljenju daleka budućnost.

Gradski arhitekta takođe smatra da uređenje potesa od Ulice kraljice Natalije do Karađorđeve ulice neće skoro doći na dnevni red. Ovaj prostor će, kaže on, biti tema zasebnog konkursa i novog detaljnog plana.

Osnove za uređenje Terazijske terase postavio je Nikola Dobrović 1929. godine, tako što je projektovao plato sa vrtovima, bazenima i fontanama izvučen do Ulice kraljice Natalije, koji bi bio oivičen dvema zgradama u Balkanskoj i Prizrenskoj ulici. Kao najbližu vezu centra grada sa rekom zamislio je prodor od sadašnje Ulice kraljice Natalije do Karađorđeve. Svi dosadašnji planovi i konkursi bili su bazirani na njegovom konceptu.