U grupi kancerogenih metala

U najkraćem, o niklu bih rekao: istraživanja – da, ali eksploatacija u ovom trenutku ne, s obzirom na tehnologiju koja se koristi za preradu, a na štetu životne sredine.

Nikl je vrlo reaktivan metal koji lako stupa u vezu s pojedinim gasovima. Na primer, sa ugljen-monoksidom daje nikl-karbonil koji ključa na 42,6 stepeni. To znači da lako prelazi u gasovito stanje. Zato su mesta eksploatacije i, naročito, prerade, gde se topi i gde isparava, za ljude koji tamo rade, s obzirom na njegovu toksičnost, veoma opasna. Nikl je opasan po zdravlje i kada se nalazi u obliku rude jer njegove čestice u formi oksida ili sulfida lako dospevaju u atmosferu i talože se u životnoj sredini. Ovaj metal ima iritativne efekte na sluzokoži u respiratornom i digestivnom sistemu, ali upozoravam na to da ima i kancerogena dejstva. Na listi Međunarodne agencije za istraživanje raka (IARC) jedinjenja nikla spadaju u prvu grupu metala sistematizovanih po kancerogenosti. Osim nikla, u toj grupi su i: arsen, berilijum, kadmijum, mangan i hrom, dakle ukupno šest metala. Međutim, Srbija mora da ima u vidu i uranijum, koji je ostao kao posledica NATO agresije na SRJ 1999., koji ima istovetna toksikološka svojstva, plus radijaciona dejstva koja ga čine mnogo opasnijim.

Teško je odgovoriti na pitanje koliko vremena je potrebno da organizam bude izložen dejstvu isparenja nikla da bi toksična ili kancerogena svojstva imala klinički ispoljeno dejstvo. Jer, kad su u pitanju visoke koncentracije, pogotovo tamo gde su topionice, svakako je potreban kraći period, dok su na širem prostoru dejstva sporija. Poređenja radi, za područje oko metalurgije olova kod Kosovske Mitrovice (Zvečan) govorilo se da su odatle „nestali vrapci“, to jest da su flora i fauna u velikoj meri uništene pod dejstvom olovne prašine. Isti je slučaj i sa Borom, zbog eksploatacije i prerade rude bakra. Naš institut je svojevremeno ispitivao kakvo je dejstvo bakra iz preradnih pogona u Sevojnu i Jagodini (tada Svetozarevu) na okolinu. Bakar smo pronašli čak i u omotačima perifernih nerava kod ljudi. Međutim, štetna dejstva nikla na biljni i životinjski svet su mnogo veća. Naravno, potreban je duži period, takozvano latentno vreme, recimo od desetak godina, da bi se sva ta negativna dejstva ispoljila i uočila.

Pogotovo što u blizini rudnika morate da imate livnice – ne možete ko zna gde da nosite tolike količine rude. Mehanizmi zaštite životne sredine u takvim uslovima postoje, mnogi procesi su i automatizovani i hermetizovani, tako da moderna tehnologija čini svoje. Ali Srbija nema tu modernu tehnologiju koja povećava bezbednost, niti možemo očekivati da će je strane kompanije ovde doneti.

Iz ugla toksikologa mogu da kažem da razvoj prerade ruda metala ne ide u pravcu primene modernih tehnologija nego prenošenja onih prljavih iz razvijenih zemalja u nerazvijene, pa i u Srbiju. Reč je o licemerju razvijenog sveta. Predstavnici jedne kompanije, čini mi se iz Velike Britanije, dolazili su kod nas još 2004–2005. godine s namerom da istražuju i eksploatišu nikl, tvrdeći da je eksploatacija bezbedna, ali tada im je postavljeno pitanje zašto ovu rudu ne eksploatišu u svojoj zemlji.

Srbija, dakle, treba da zna kojim prirodnim bogatstvima raspolaže, ali i da bude obazriva prema stranim kompanijama koje dolaze da istražuju naše rudne potencijale. Te kompanije nemaju razloga da se bave istraživanjima ako im se ne dozvoljava eksploatacija, a eksploatacija je po pravilu prljava i sa zagađenjem životne sredine.

Nikl se koristi u vojnoj industriji, elektroindustriji, u brodogradnji, u legurama za baterije i akumulatore itd. Kad je elektrolitičkim procesom vezan s nekim drugim elementom on nije opasan (koristi se za izradu posuđa, nakita itd.), ali u toku proizvodnje i prerade, naročito u topionicama, ovaj metal u vazduhu pravi kontaminaciju i onda dospeva u podzemne i površinske vode, u biljni i životinjski svet, u hranu i u čovekov organizam

Toksikolog, Institut „Dr Dragomir Karajović“, Beograd