Atraktivno i banalno

Postavkom baleta „Petar Pan”, u koreografiji Brusa Stajvela, Narodno pozorište u Beogradu uvrstilo je u svoj repertoar baletsko ostvarenje koje će, potpuno je izvesno, našu najmlađu publiku na najlepši mogući način uvesti u „veliko, ozbiljno pozorište”. Ovim je napravljen vrlo važan i krajnje konkretan iskorak u pravcu preko potrebnog dovođenja mladih u kontakt sa baletskom umetnošću i pozorištem. Sa njegovom, po definiciji, svečanom atmosferom koja će te mlade posetioce prožeti, saznajno i emotivno ih obogatiti i snagom onog doživljenog, zasigurno, i promeniti, u onom najplemenitijem smislu.

Ovo je delo koje će deca u potpunosti lako moći da prate, jer je u pitanju baletska „ilustracija” čuvenog dela škotskog pisca Džejmsa Berija, u kome igrači lete, dok sve oko njih bajkovito treperi. A budući da predstava, u svojoj osnovi, predstavlja puku scensku repliku nezaboravnog crtanog filma Volta Diznija, identifikacija scenskog događanja je deci, na ovaj način, u potpunosti zagarantovana.

Svakako, postavci „Petra Pana” ide naruku i činjenica da je iza nas toliko dug period odsustvovanja baletskih i operskih predstava sa repertoara Narodnog pozorišta koje su namenjene najmlađoj publici, da je već samo postojanje jedne ovakve predstave, koja iz sebe isključuje svaki element neprimerenog, vulgarnog ili agresivnog, samo po sebi i više nego dobrodošlo. Istaknutije uloge tumačili su: Jovan Veselinović, Bojana Žegarac, Silvija Džunja i Milica Jević. Međutim, šta se dešava onog trenutka, kada ostavimo po strani nesumnjivo značajni doprinos ove predstave u edukaciji i odgoju naših najmlađih? Kada naš pogled upravimo na onaj realno postignut umetnički, koreografski i igrački domet? Tada, za nas na potpuno neobjašnjiv način, slika se iz temelja menja.

Od jedne osnovane i odgovorne pobude da predstavu najtoplije preporučimo dečijoj pažnji, dolazimo u situaciju da na koreografsko-idejnu postavku Brusa Stajvela, koja je svoju premijeru imala u Las Vegasu pre više godina, gledamo kao na jedno stilski anahrono ostvarenje, koje svojim banalnim mizanscenskim i koreografskim rešenjima, navodi na pomisao da mora da se radi o nekoj šali. Ili o nekom dubokom nesporazumu, ako uzmemo u obzir da je izvedeno na Velikoj sceni, i u večernjem terminu. Muzička partitura, dominantno obeležena sladunjavošću i prozaičnošću, dodatno je potcrtavala nepostojanje bilo kakvog elementa koji bi ukazivao na to da se radi o iole ozbiljnijoj koreografskoj strukturi i poznavanju mehanizama njenog konstituisanja. Sve ono što u ovoj predstavi predstavlja razlog više da se deca pozovu u pozorište, u kontekstu njene analize kao ozbiljnog koreografskog i umetničkog dela, okreće se protiv nje same.

Letenje protagonista, kao nesumnjivo efektno scensko rešenje, već decenijama zastupljeno u pozorišnoj produkciji svake vrste, moglo bi biti glavna referenca i uporišna tačka jednog savremenog koreografskog dela, ali onda kada je reč o predstavi koja je jasno profilisana kao dečija i namenjena dnevnim terminima izvođenja, bez ikakvih drugih pretenzija. Tek u tom slučaju se ne bi više smelo dozvoliti da se sajle koje pronose protagoniste jasno vide, jer se time ozbiljno narušava svaki doživljaj scenske iluzije. S obzirom na to da se ovde radi o zaista atraktivnoj baletskoj predstavi za decu, sve ovo smo možda mogli uzeti i na manje ozbiljan način, uz relativizaciju kojoj naše vreme tako snishodljivo i oportunistički pribegava, kad god se za tim ukaže potreba.

Međutim, vođeni iskrenom željom, ali i profesionalnom dužnošću, želeli smo da ukažemo na potrebu za daleko većom obazrivošću u odabiru ostvarenja, i njima pripadajućih saradnika, kojima će Balet Narodnog pozorišta u budućnosti odlučiti da velikodušno otvori svoja vrata.