Атрактивно и банално

Поставком балета „Петар Пан”, у кореографији Бруса Стајвела, Народно позориште у Београду уврстило је у свој репертоар балетско остварење које ће, потпуно је извесно, нашу најмлађу публику на најлепши могући начин увести у „велико, озбиљно позориште”. Овим је направљен врло важан и крајње конкретан искорак у правцу преко потребног довођења младих у контакт са балетском уметношћу и позориштем. Са његовом, по дефиницији, свечаном атмосфером која ће те младе посетиоце прожети, сазнајно и емотивно их обогатити и снагом оног доживљеног, засигурно, и променити, у оном најплеменитијем смислу.

Ово је дело које ће деца у потпуности лако моћи да прате, јер је у питању балетска „илустрација” чувеног дела шкотског писца Џејмса Берија, у коме играчи лете, док све око њих бајковито трепери. А будући да представа, у својој основи, представља пуку сценску реплику незаборавног цртаног филма Волта Дизнија, идентификација сценског догађања је деци, на овај начин, у потпуности загарантована.

Свакако, поставци „Петра Пана” иде наруку и чињеница да је иза нас толико дуг период одсуствовања балетских и оперских представа са репертоара Народног позоришта које су намењене најмлађој публици, да је већ само постојање једне овакве представе, која из себе искључује сваки елемент непримереног, вулгарног или агресивног, само по себи и више него добродошло. Истакнутије улоге тумачили су: Јован Веселиновић, Бојана Жегарац, Силвија Џуња и Милица Јевић. Међутим, шта се дешава оног тренутка, када оставимо по страни несумњиво значајни допринос ове представе у едукацији и одгоју наших најмлађих? Када наш поглед управимо на онај реално постигнут уметнички, кореографски и играчки домет? Тада, за нас на потпуно необјашњив начин, слика се из темеља мења.

Од једне основане и одговорне побуде да представу најтоплије препоручимо дечијој пажњи, долазимо у ситуацију да на кореографско-идејну поставку Бруса Стајвела, која је своју премијеру имала у Лас Вегасу пре више година, гледамо као на једно стилски анахроно остварење, које својим баналним мизансценским и кореографским решењима, наводи на помисао да мора да се ради о некој шали. Или о неком дубоком неспоразуму, ако узмемо у обзир да је изведено на Великој сцени, и у вечерњем термину. Музичка партитура, доминантно обележена сладуњавошћу и прозаичношћу, додатно је потцртавала непостојање било каквог елемента који би указивао на то да се ради о иоле озбиљнијој кореографској структури и познавању механизама њеног конституисања. Све оно што у овој представи представља разлог више да се деца позову у позориште, у контексту њене анализе као озбиљног кореографског и уметничког дела, окреће се против ње саме.

Летење протагониста, као несумњиво ефектно сценско решење, већ деценијама заступљено у позоришној продукцији сваке врсте, могло би бити главна референца и упоришна тачка једног савременог кореографског дела, али онда када је реч о представи која је јасно профилисана као дечија и намењена дневним терминима извођења, без икаквих других претензија. Тек у том случају се не би више смело дозволити да се сајле које проносе протагонисте јасно виде, јер се тиме озбиљно нарушава сваки доживљај сценске илузије. С обзиром на то да се овде ради о заиста атрактивној балетској представи за децу, све ово смо можда могли узети и на мање озбиљан начин, уз релативизацију којој наше време тако снисходљиво и опортунистички прибегава, кад год се за тим укаже потреба.

Међутим, вођени искреном жељом, али и професионалном дужношћу, желели смо да укажемо на потребу за далеко већом обазривошћу у одабиру остварења, и њима припадајућих сарадника, којима ће Балет Народног позоришта у будућности одлучити да великодушно отвори своја врата.