Vrtić na točkovima

Mali Zvornik – Anđela ima tri godine i nikada nije videla drugo dete. U komšiluku nema dece, a 14 kilometara planinskog terena i lošeg puta do vrtića su nepremostiva prepreka za njenu majku, naročito kada padne sneg.

Od ovog oktobra, Anđela zajedno s još 42 dece od tri do pet godina iz nekoliko raštrkanih zaselaka u okolini Malog Zvornika ipak ima mogućnost da se igra s vršnjacima, zahvaljujući ljudima velikog srca okupljenih u IMPRES projektu.

Beo kombi, s vozačem koga deca od milja zovu Mešo i vaspitačicom Angelinom, kojoj je ovo tek treća nedelja rada, svako jutro kreće iz vrtića „Crvenkapa” u centru Malog Zvornika. Lošim asfaltnim putem zatim se penje u planinske zaseoke, provlačeći se između kuća, njiva, stada ovaca, mimoilazeći se s natovarenim traktorima i đacima pešacima iz obližnjih osnovnih škola.

Ne možemo a da ne pitamo zašto ne povezu đake, ali nam odgovaraju da mesta ima za tačno 14 mališana i da su sedišta, u crvenoj i teget boji, prilagođena deci uzrasta od tri do pet godina. Kraj puta u tačno dogovoreno vreme uglavnom čekaju mame sa svojim mališanima. Kombi se zaustavlja, vaspitačica uzima dete, vezuje mu pojas i put se nastavlja.

Mali Zvornik je jedna od 15 opština koja je deo projekta EU „Unapređivanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji“ (IMPRES), koji se sprovodi u saradnji s Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Ovo je, inače, prvi projekat EU koji je vezan za predškolsko obrazovanje u Srbiji, za šta je izdvojeno 3,75 miliona evra bespovratne pomoći.

Cilj je da se doprinese socijalnoj inkluziji i smanjenju siromaštva, širenjem dostupnosti vrtića za svu decu, posebno iz osetljivih grupa.

– Više od 40 dece iz šest sela koja ranije nisu imala mogućnost da borave u vrtiću sada je ipak uključeno u posebne programe u „Crvenkapi” zahvaljujući ovom kombiju. Deca se svakodnevno odvoze od kuće do prostorija lokalnih osnovnih škola u selima Brasina i Donja Borina, u kojima su osposobljene prostorije za potrebe vrtića, tamo borave dva sata, a onda ih ponovo vraćamo kućama. U kombiju je s decom uvek i vaspitačica – objašnjava direktorka Olga Todorović, dok obilazimo PU „Crvenkapa”, iza čijih leđa protiče ledena Drina.

U ovom kraju je velika nezaposlenost, uglavnom se živi od malina, kupina i duvana, a mladi se retko vraćaju kada jednom odu na studije u velike univerzitetske centre. S druge strane reke i granice čini se da je mnogo više i ljudi i kola, ali i pecaroša, uprkos hladnom vremenu.

Direktorka nam s ponosom kaže da su sada sva deca u ovom kraju obuhvaćena predškolskim obrazovanjem. Kombi dnevno pređe 180 km razvozeći decu... Ima i onih koji borave u prostorijama osnovne škole u selima Radalj, Velika Reka i Trešnica, ali s obzirom na to da žive u blizini nije im potreban prevoz.

A pre nego što je projekat zaživeo u Malom Zvorniku, direktorka, čija je ćerka takođe vaspitač, i sama je zasukala rukave i obilazila sela i mlade roditelje, objašnjavala šta znači poseban program predškolskog vaspitanja i obrazovanja i prva se provozala trasom koju prelazimo i mi.

– Deca su obično mirna ujutro, a brbljiva kada se vraćamo – priča nam Angelina Živanović, koja ima 23 godine, dok pokušavamo da izmamimo barem jednu reč ili osmeh od trogodišnje Teodore koja je najmlađe dete u ovoj grupi. Mlada vaspitačica kaže da je u porodicama uglavnom po jedno dete.

Neke od kuća pored kojih prolazimo su nove, velike, popločanog dvorišta, deluju kao da u ima niko ne živi... Vozač Nenad Gavrić objašnjava da mnogi za hleb zarađuju u Rusiji, Ukrajini, Gvineji i Libiji i neretko se odatle vraćaju s mladama.

Jedna od njih je i Ksenija Radičević, koja nas čeka sa četvorogodišnjom ćerkom Vesnom. Na dobrom srpskom jeziku objašnjava da je pre četiri i po godine ljubav dovela iz srca Sibira u Srbiju i da se još navikava na seoski život.

– Ovde su ljudi drugačiji, hrana je drugačija, klima je toplija. Tamo sam živela u velikom gradu koji je bio jako zagađen, a ovde sam na selu. U Rusiji sam završila državni fakultet za odnose s javnošću i sad sam predala diplomu za nostrifikaciju na Fakultetu političkih nauka. Znam da ovde nema posla ni za vas, ali ako čujete da neko nudi posao, tu sam – priča s osmehom Ksenija, iako se na momenat rastužila kada smo je pitali da li joj nedostaje porodica i Rusija.

Još jedna od mama u Brasini, Jelena Tomić, nam priča koliko je zadovoljna što je proradio ovaj putujući vrtić, jer inače ne bi mogli da silaze dva puta dnevno u Mali Zvornik. Ona kaže da, iako je nezaposlena, ipak joj znači da dobije ta dva sata da završi po kući ono što inače ne bi stigla.

– Ovo je za većinu mališana jedini način da se druže i igraju s drugom decom. Oni su kod kuće upućeni na odrasle, njihovih vršnjaka nema u komšiluku, često ni u samoj kući nema drugog deteta. Neka deca su ovde prvi put videla drugu decu. U početku jeste bilo straha, ali su brzo počeli zajedno da se igraju i sad nema problema – objašnjava vaspitačica Svetlana Jovanović.

Deca su zadovoljna, roditelji još više. U tesno skrojenom opštinskom budžetu ipak se našlo para za gorivo, vozača, za sve ono to iziskuje veći broj dece u vrtiću. Nadamo se da će posle ovog teksta, ovim primerom krenuti i druge lokalne samouprave. Jer, gde ima volje, nađe se i para. A osmeh koji nam je na kraju dana, po izlasku iz putujućeg vrtića, poklonila mala Teodora pre nego što je zaronila u naručje svoje majke – zaista nema cenu.