Srbi ne prihvataju nezavisnost

Kosovska Mitrovica – Neizvesnost i strah koji osam godina muče Srbe na teritoriji južne pokrajine, postali su još teži u iščekivanju sednice Saveta bezbednosti o statusu Kosmeta. Iz razgovora sa Srbima koji žive na severu Kosova, kao i onim koji su u centralnom delu i u Metohiji, jasno je da se svi nadaju nekom čudu, koje vide u stavljanju veta na sednici u Njujorku.
Srbi na severu teritorije koji priznaju da su, koliko-toliko u boljoj poziciji u odnosu na Srbe južno od Ibra, kažu da im ne uliva poverenje plan Martija Ahtisarija i nadzirana nezavisnost pod Evropskom unijom. Tim pre što neki od njih ni do sada nisu mogli da se vrate na svoja ognjišta, nad kojima je "budno motrilo" 20.000 dobro opremljenih vojnika severnoatlantskog saveza, više od 10.000 međunarodnih policajaca, više od 7.000 pripadnika Kosovske policije.

Zoran Vlašković, iz Kosovske Mitrovice, ubeđen je, kao i mnogi, da od nezavisnosti neće biti ništa i ne planira selidbu, a njegovo mišljenje deli i Slobodan Branović, koji i sada živi u Leposaviću u kom je proveo ceo život. Žitelji centralnog Kosova kažu da ima i onih koji su u strahu prodali svoju zemlju i imanja. Primer je Čaglavica, do rata čisto srpska sredina sa 350 domaćinstava, koju sada naseljavaju i Albanci (prodato je više od 30 kuća). Priština se "povezala" sa Čaglavicom, s obzirom na to da su Albanci pokupovali upravo imanja i kuće koji se nalaze duž puta.

Stojan Jovanović iz Gračanice kaže: – Borićemo se da ostanemo ovde. Na koji način, o tome ćemo razmišljati tog dana, ukoliko zapadni moćnici dozvole stvaranje nove albanske države, buduće velike Albanije. Tačno je da ljudi odlaze i da oni seljani koji su živeli isključivo u selu imaju sada kuće u Kragujevcu, Kraljevu, Beogradu.

Jovanović je uveren da će Rusija i Kina uložiti veto, ali i da će se Zapad, kako kaže, dozvati pameti, kako bi se iznašlo rešenje koje će zadovoljiti obe strane.

– Nezavisnost bi značila i završetak etničkog čišćenja Srba – podseća Jovanović.

U centralnom Kosovu narod je još pod utiskom stravičnog stradanja srpskih žetelaca u Starom Gracku 1999. godine, zatim ubistva dvoje Srba na izlasku iz sela, a još nisu ožalili ni dvojicu Srba koje je "teroristička ruka ubila na putu ka Štrpcu". Borivoje Vignjević kaže da oko 1.000 Srba ovih dana živi u strahu i u potpunoj izolaciji. Narod se slabije kreće i iščekuju se izveštaji sa sednice Saveta bezbednosti u Njujorku i svi se nadaju nekom čudu. Iako se, veli Vignjević, narod konstantno pritiska pričom o nezavisnosti i nasilju, ipak, nadamo se da do toga neće doći.

– Pa zar u proteklih osam godina nismo bili nadzirani od Unmika, Kfora, Kosovske policije. Osećam i ja, kao i moji žitelji kao da živimo u nekoj nezavisnoj državi stalno u strahu, bez ikakvih garancija za neko bolje sutra. Šta da Srbin traži u nezavisnoj državi kada je, još koliko juče, u samom Lipljanu u severnom delu grada napadnut čovek u svojoj kući.

U izolovanom Goraždevcu prevladava mišljenje da "nema otpora, već kolektivno iseljenje". Iseliće se, kaže Radojko Dunić, žitelj Goraždevca, jedne od najvećih srpskih enklava na Kosmetu, Srbi iz samog Goraždevca, Belog Polja, Ljevoše, Sige i Brestovika. Idemo, veli Dunić, nema nikakve šanse da 1.800 Srba u pećkoj opštini, koliko ih je od rata na ovamo, opstane, i ovako ne možemo da živimo, a ne u nekakvoj nezavisnoj državi. Za ovih osam godina mnogo smo pretrpeli i jedva sačuvali živu glavu.

– Mi već imamo putanju kuda ćemo kolektivno krenuti – govori Dunić, podsećajući da ima i onih 1–2 odsto Srba koji "jedva čekaju da žive u nezavisnoj albanskoj državi".

Za razliku od njega Srbin Zvonko Lazić, iz povratničkog sela Koš u opštini Istok, u kojem ima oko 100 povratničkih duša, od kojih je dvadesetoro dece, veli da narod iako u strahu neće ni da pomisli da bi ponovo mogao da ode sa kućnog praga.

– Nemojte me ni pitati šta bi moglo da se dogodi. Ovde za sada živimo dobro, nemamo problema, okrenuti smo Osojanu u koje se vratilo još 2001. godine više od 400 Srba. Neću ni da izgovorim reč nezavisnost – kategoričan je Lazić, koji sa roditeljima, suprugom i dvoje maloletne dece živi na svom pradedovskom ognjištu i više nema nameru da odatle krene.