Srbija da se okrene sebi

Oslobađajuća, skandalozna, presuda Haškog tribunala hrvatskim generalima za vojnu akciju „Oluja”, u kojoj je izvršeno etničko čišćenje preko 220.000 Srba i ubijeno preko 2.500 nenaoružanih civila, žena, dece i staraca, predstavlja poraz međunarodnog prava. Ovom presudom, koja je, inače, pravno neodrživa, kao i one u slučaju Nasera Orića i Haradinaja, tribunal je ostavio svedočenje o sebi kao političkoj, a ne pravnoj instituciji stvorenojda svojim montiranim presudama amnestira i rehabilituje jedne a drastično kažnjava druge.

Time što je tribunal moralno rehabilitovao Hrvatsku, Srbija i Srbi ne smeju prihvatiti da su poraženi, bez obzira na to koliko im se to želi nametnuti. Odgovornim Hrvatima ostaje da nose svoj krvavi krst počinjenih zločina na svojim plećima. Srbija mora da se oslobodi suvišnih emocija u reagovanjima, okrene sebi i konačno da odredi šta su joj nacionalni i državni prioriteti. Uredi zapuštenu državu, ekonomskije ojača prvenstveno stvaranjem jednog efikasnog i javnog poreskog sistema, koji će da podstiče inicijativu,stimuliše sposobne preduzetnike i privlači investitore. Mora da sagleda svoje sistemske slabosti i iskoristi svoje sada neiskorišćene prirodne i ljudske potencijale. Vidi šta joj ne valja pre svega u sistemu obrazovanja bez čijeg osavremenjavanja nema budućnosti. Moralno ojača, oslobodi se defetizma i povrati samopouzdanje. Preispita svoju spoljnu politiku bez apriornog određivanja prijatelja i neprijatelja i dana najbolji način ostvari svoje realno sagledane interese.

Aktivnosti koje Srbija bude preduzimala na međunarodnom planu da promeni isfabrikovanu sliku o sebi i dokumentovano ukaže na sramno ponašanje Haškog tribunala moraju biti duboko promišljene, oslobođene emocija i brzopletosti. Da li je akcija Vuka Jeremića sa zakazivanjem tematske rasprave u Generalnoj skupštini o ulozi međunarodnih ad hok krivičnih tribunala u ostvarivanju pravde i pomirenja među narodima pravi potez ostaje da se vidi. Malo ko može posumnjati u njegovu dobronamernost, ali se sa pravom može zapitati da li će konačni rezultat te akcije biti u korist Srbije ili, pak, s obzirom na odnos snaga u UN, može proizvesti suprotan efekat sa veoma štetnim posledicama po Srbiju i srpski narod. Jer uzroke skandaloznog rada Haškog tribunala treba tražiti u ponašanju svetskih moćnika duboko umešanih u događanja iz devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše SFRJ i na KiM.

Pre pokretanja ove akcije i ulaska u rizični okršaj sa moćnim zemljama, srpska diplomatija i obaveštajne službe prethodno su morale da odrade svoj posao. Ne bi smelo da se ponovi negativno iskustvo sa odlukom Međunarodnog suda pravde u Hagu o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, što bi, bojim se, mogao bio presedan i „opšte pravilo” za buduća postupanja međunarodnih sudova po već podnetim tužbama i onima koje predstoje.

Moćne zapadne zemlje imaju veliki „arsenal uticaja” da dovoljan broj malih zemalja, koje su u njihovoj političkoj orbiti, „motivišu” da u predstojećoj „tematskoj debati”, koju je zakazao Jeremić, budu na njihovoj strani. Koji su to optimisti koji mogu očekivati da će se ako ne sve a ono velika većina članica EU suprotstaviti „usaglašenom” stavu koji će izdiktirati Nemačka radi „čistote” Hrvatske?

Neuspeh bi imao veliku cenu; značio bi da je najviši organ UN ne samo indirektno verifikovao presude Haškog tribunala već i potvrdio svu prljavštinu koju moćnici sveta već dve decenije pokušavaju da bace Srbiji u lice i tako zakucaju „virtuelnu” istoriju Balkana. Uveren sam da bi jedan novi Raselov sud ili Mandelina Komisija za istinu i pomirenje, uz još neke osmišljenije akcije, bili korisniji za Srbiju, imali veće izglede za uspeh, blagotvornije bi doprineli popravljanju slike Srbije u svetu i povoljnije uticali na pomirenje i saradnju u regionu. Ovako, ostaje zebnja da Srbija pravi još jedan u nizu pogrešnih poteza.

Ambasador u penziji