Србија да се окрене себи

Ослобађајућа, скандалозна, пресуда Хашког трибунала хрватским генералима за војну акцију „Олуја”, у којој је извршено етничко чишћење преко 220.000 Срба и убијено преко 2.500 ненаоружаних цивила, жена, деце и стараца, представља пораз међународног права. Овом пресудом, која је, иначе, правно неодржива, као и оне у случају Насера Орића и Харадинаја, трибунал је оставио сведочење о себи као политичкој, а не правној институцији створенојда својим монтираним пресудама амнестира и рехабилитује једне а драстично кажњава друге.

Тиме што је трибунал морално рехабилитовао Хрватску, Србија и Срби не смеју прихватити да су поражени, без обзира на то колико им се то жели наметнути. Одговорним Хрватима остаје да носе свој крвави крст почињених злочина на својим плећима. Србија мора да се ослободи сувишних емоција у реаговањима, окрене себи и коначно да одреди шта су јој национални и државни приоритети. Уреди запуштену државу, економскије ојача првенствено стварањем једног ефикасног и јавног пореског система, који ће да подстиче иницијативу,стимулише способне предузетнике и привлачи инвеститоре. Мора да сагледа своје системске слабости и искористи своје сада неискоришћене природне и људске потенцијале. Види шта јој не ваља пре свега у систему образовања без чијег осавремењавања нема будућности. Морално ојача, ослободи се дефетизма и поврати самопоуздање. Преиспита своју спољну политику без априорног одређивања пријатеља и непријатеља и дана најбољи начин оствари своје реално сагледане интересе.

Активности које Србија буде предузимала на међународном плану да промени исфабриковану слику о себи и документовано укаже на срамно понашање Хашког трибунала морају бити дубоко промишљене, ослобођене емоција и брзоплетости. Да ли је акција Вука Јеремића са заказивањем тематске расправе у Генералној скупштини о улози међународних ад хок кривичних трибунала у остваривању правде и помирења међу народима прави потез остаје да се види. Мало ко може посумњати у његову добронамерност, али се са правом може запитати да ли ће коначни резултат те акције бити у корист Србије или, пак, с обзиром на однос снага у УН, може произвести супротан ефекат са веома штетним последицама по Србију и српски народ. Јер узроке скандалозног рада Хашког трибунала треба тражити у понашању светских моћника дубоко умешаних у догађања из деведесетих година прошлог века на простору бивше СФРЈ и на КиМ.

Пре покретања ове акције и уласка у ризични окршај са моћним земљама, српска дипломатија и обавештајне службе претходно су морале да одраде свој посао. Не би смело да се понови негативно искуство са одлуком Међународног суда правде у Хагу о једностраном проглашењу независности Косова, што би, бојим се, могао био преседан и „опште правило” за будућа поступања међународних судова по већ поднетим тужбама и онима које предстоје.

Моћне западне земље имају велики „арсенал утицаја” да довољан број малих земаља, које су у њиховој политичкој орбити, „мотивишу” да у предстојећој „тематској дебати”, коју је заказао Јеремић, буду на њиховој страни. Који су то оптимисти који могу очекивати да ће се ако не све а оно велика већина чланица ЕУ супротставити „усаглашеном” ставу који ће издиктирати Немачка ради „чистоте” Хрватске?

Неуспех би имао велику цену; значио би да је највиши орган УН не само индиректно верификовао пресуде Хашког трибунала већ и потврдио сву прљавштину коју моћници света већ две деценије покушавају да баце Србији у лице и тако закуцају „виртуелну” историју Балкана. Уверен сам да би један нови Раселов суд или Манделина Комисија за истину и помирење, уз још неке осмишљеније акције, били кориснији за Србију, имали веће изгледе за успех, благотворније би допринели поправљању слике Србије у свету и повољније утицали на помирење и сарадњу у региону. Овако, остаје зебња да Србија прави још један у низу погрешних потеза.

Амбасадор у пензији